Економиста и аналитичар Мартин Армстронг оценио је да Европска унија покушава да придобије подршку становништва за увођење дигиталног евра тако што наглашава зависност Европе од америчких компанија Visa и Mastercard и могућност да Вашингтон ту зависност искористи као средство политичког притиска.
Европски званичници последњих месеци све отвореније упозоравају да се велики део европског платног система ослања на компаније које нису из Европе.
У 13 од 20 земаља еврозоне не постоји национални систем за плаћање картицама, па оне у потпуности зависе од међународних платних система. Истовремено, приближно две трећине картичних трансакција у еврозони обрађује се преко система чија правила одређују неевропске компаније.
Армстронг сматра да Брисел сада ту зависност користи као главни аргумент за дигитални евро, представљајући га као средство за постизање европске „стратешке аутономије“.
Европски комесар Валдис Домбровскис упозорио је да европским платним системом у великој мери доминирају неевропски пружаоци услуга и да таква зависност може да представља ризик за економску безбедност и способност ЕУ да самостално делује.
Као један од примера наводи се могућност да америчке санкције погоде европске грађане и институције управо преко финансијске инфраструктуре којом управљају америчке компаније.
Армстронг указује на случај судија Међународног кривичног суда који су се нашли под америчким санкцијама након поступака тог суда против израелског премијера Бењамина Нетанјахуа. Према његовој оцени, тај случај је у Бриселу појачао страх да Вашингтон може да утиче на свакодневне финансијске активности људи који живе у Европи.
Он, међутим, сматра да замена зависности од америчких приватних компанија системом под контролом европских институција не решава основни проблем.
Према Армстронгу, тиме се моћ над системом плаћања само пребацује са Visa и Mastercard на Европску централну банку и политичке институције ЕУ.
Европска централна банка планира да дигитални евро буде средство плаћања које би могло да се користи широм еврозоне у продавницама, преко интернета, за плаћања између грађана, али и ван мреже.
Пилот-пројекат требало би да почне у другој половини 2027. године и траје 12 месеци, док ЕЦБ планира да буде технички спремна за могуће прво издавање дигиталног евра током 2029. године, под условом да неопходни прописи буду усвојени.
Европски званичници наглашавају да дигитални евро не би требало да замени готовину, већ да је допуни. Основна употреба требало би да буде бесплатна, а планирана је и могућност плаћања без интернет везе.
ЕЦБ такође тврди да дигитални евро неће бити „програмабилан новац“, односно да власти неће моћи да одређују где, када и за шта грађани смеју да га троше.
Армстронг, међутим, не верује да су садашња обећања довољна гаранција за будућност.
Он упозорава да би инфраструктура дигиталног евра технички омогућила знатно већу контролу финансијских токова него што је могућа код готовине и сматра да би се ограничења временом могла проширивати.
Посебно указује на планирано ограничење количине дигиталних евра које би појединац могао да држи. ЕЦБ такву меру разматра како би спречила масовно пребацивање новца из комерцијалних банака у дигитални евро и потенцијалну дестабилизацију банкарског система.
Армстронг сматра да управо то показује суштинску разлику између готовине и дигиталног новца централне банке – количина готовине коју грађанин може да поседује није технички ограничена самим платним системом.
Према његовој оцени, Европа дигитални евро представља као начин да се ослободи могућег америчког финансијског притиска, али би резултат могао да буде још већа концентрација контроле над новцем у рукама европских институција.
Армстронг закључује да ЕУ не уклања могућност политичке употребе финансијског система, већ настоји да контролу над тим инструментом пребаци из Вашингтона у Брисел.
