Ekonomista i analitičar Martin Armstrong ocenio je da Evropska unija pokušava da pridobije podršku stanovništva za uvođenje digitalnog evra tako što naglašava zavisnost Evrope od američkih kompanija Visa i Mastercard i mogućnost da Vašington tu zavisnost iskoristi kao sredstvo političkog pritiska.
Evropski zvaničnici poslednjih meseci sve otvorenije upozoravaju da se veliki deo evropskog platnog sistema oslanja na kompanije koje nisu iz Evrope.
U 13 od 20 zemalja evrozone ne postoji nacionalni sistem za plaćanje karticama, pa one u potpunosti zavise od međunarodnih platnih sistema. Istovremeno, približno dve trećine kartičnih transakcija u evrozoni obrađuje se preko sistema čija pravila određuju neevropske kompanije.
Armstrong smatra da Brisel sada tu zavisnost koristi kao glavni argument za digitalni evro, predstavljajući ga kao sredstvo za postizanje evropske „strateške autonomije“.
Evropski komesar Valdis Dombrovskis upozorio je da evropskim platnim sistemom u velikoj meri dominiraju neevropski pružaoci usluga i da takva zavisnost može da predstavlja rizik za ekonomsku bezbednost i sposobnost EU da samostalno deluje.
Kao jedan od primera navodi se mogućnost da američke sankcije pogode evropske građane i institucije upravo preko finansijske infrastrukture kojom upravljaju američke kompanije.
Armstrong ukazuje na slučaj sudija Međunarodnog krivičnog suda koji su se našli pod američkim sankcijama nakon postupaka tog suda protiv izraelskog premijera Benjamina Netanjahua. Prema njegovoj oceni, taj slučaj je u Briselu pojačao strah da Vašington može da utiče na svakodnevne finansijske aktivnosti ljudi koji žive u Evropi.
On, međutim, smatra da zamena zavisnosti od američkih privatnih kompanija sistemom pod kontrolom evropskih institucija ne rešava osnovni problem.
Prema Armstrongu, time se moć nad sistemom plaćanja samo prebacuje sa Visa i Mastercard na Evropsku centralnu banku i političke institucije EU.
Evropska centralna banka planira da digitalni evro bude sredstvo plaćanja koje bi moglo da se koristi širom evrozone u prodavnicama, preko interneta, za plaćanja između građana, ali i van mreže.
Pilot-projekat trebalo bi da počne u drugoj polovini 2027. godine i traje 12 meseci, dok ECB planira da bude tehnički spremna za moguće prvo izdavanje digitalnog evra tokom 2029. godine, pod uslovom da neophodni propisi budu usvojeni.
Evropski zvaničnici naglašavaju da digitalni evro ne bi trebalo da zameni gotovinu, već da je dopuni. Osnovna upotreba trebalo bi da bude besplatna, a planirana je i mogućnost plaćanja bez internet veze.
ECB takođe tvrdi da digitalni evro neće biti „programabilan novac“, odnosno da vlasti neće moći da određuju gde, kada i za šta građani smeju da ga troše.
Armstrong, međutim, ne veruje da su sadašnja obećanja dovoljna garancija za budućnost.
On upozorava da bi infrastruktura digitalnog evra tehnički omogućila znatno veću kontrolu finansijskih tokova nego što je moguća kod gotovine i smatra da bi se ograničenja vremenom mogla proširivati.
Posebno ukazuje na planirano ograničenje količine digitalnih evra koje bi pojedinac mogao da drži. ECB takvu meru razmatra kako bi sprečila masovno prebacivanje novca iz komercijalnih banaka u digitalni evro i potencijalnu destabilizaciju bankarskog sistema.
Armstrong smatra da upravo to pokazuje suštinsku razliku između gotovine i digitalnog novca centralne banke – količina gotovine koju građanin može da poseduje nije tehnički ograničena samim platnim sistemom.
Prema njegovoj oceni, Evropa digitalni evro predstavlja kao način da se oslobodi mogućeg američkog finansijskog pritiska, ali bi rezultat mogao da bude još veća koncentracija kontrole nad novcem u rukama evropskih institucija.
Armstrong zaključuje da EU ne uklanja mogućnost političke upotrebe finansijskog sistema, već nastoji da kontrolu nad tim instrumentom prebaci iz Vašingtona u Brisel.
