Кевин Ворш преузима Федералне резерве у једном од најтежих тренутака за америчку економију. Инфлација поново показује знаке раста, цене енергената су под притиском због сукоба на Блиском истоку, а поверење у централне банке све је слабије.
Ворш није наставак ере Џерома Пауела. Напротив, годинама је критиковао сам начин на који Федералне резерве функционишу, тврдећи да су многи проблеми у економији створени управо погрешном политиком централне банке, а не решени њеним интервенцијама.
Једна од његових кључних теза јесте да инфлација није била само последица поремећаја у ланцима снабдевања или пролазних шокова, већ резултат прекомерне државне потрошње и политике јефтиног новца.
То представља велики отклон од оправдања која су годинама доминирала у Вашингтону. Док су званичници тврдили да је инфлација привремена, Ворш је упозоравао да је реч о последици системских грешака.
Посебно је значајно то што Ворш жели да промени начин на који Фед комуницира са тржиштима. Критиковао је праксу сталног најављивања будућих потеза, прогнозирања и вођења инвеститора кроз сваки корак монетарне политике.
Тржишта су се годинама навикла да пажљиво тумаче сваку реч председника Феда, сваки зарез у саопштењу и сваки сигнал о будућем кретању камата. Ворш сада шаље поруку да централна банка не треба да глуми да може да контролише очекивања годинама унапред.
То значи да би Федералне резерве могле да постану мање предвидиве, али и мање заробљене сопственим моделима. Ворш отворено говори о потреби да се институција извуче из статичних економских оквира и да учи из сопствених грешака.
Иронија је у томе што је Доналд Трамп добио човека који дели његову критику Пауелове ере, али не мора нужно да дели његово решење. Трамп жели ниже камате, раст и јефтиније задуживање, док Ворш сматра да је кредибилитет Феда нарушен управо зато што се предуго чекало са борбом против инфлације.
То може брзо да доведе до судара између Беле куће и централне банке. Ако инфлација остане висока због рата, енергената, државне потрошње и слабљења поверења, Ворш би могао да води политику која Трампу политички не одговара.
Шири проблем је у томе што ниједан председник Федералних резерви не контролише економски циклус. Политичари воле да верују да се камате могу спуштати или подизати као обична полуга власти, али историја показује да тржишта, поверење и токови капитала често диктирају правац много више него сама централна банка.
Камате углавном расту када су тржишта јака и када постоји поверење, а падају у периодима страха, рецесије и економског слабљења. Фед зато често више прати циклус него што га ствара.
Ворш улази у мандат у тренутку растућих геополитичких ризика, све већег државног дуга и све нестабилнијег глобалног поретка. Они који очекују магично решење од новог председника Феда вероватно ће се разочарати.
Он може да промени језик Федералних резерви, да преиспита моделе, да смањи зависност тржишта од сталних сигнала и да раскине са делом Пауелове заоставштине. Али не може да укине економски циклус, нити да врати поверење које је годинама трошено.
Крај Пауелове ере зато није само персонална промена на врху Феда. То је знак да Америка улази у нову фазу, у којој се све више доводи у питање стара вера да централне банке могу да спасу систем сваки пут када политика, дуг и ратови гурну економију у кризу.

