Ново истраживање показује колико је дубока криза америчког друштва. Само 29 одсто демократа каже да је изузетно или веома поносно што су Американци, док исто мишљење има чак 90 одсто републиканаца.
Још озбиљнији податак односи се на младе. Међу Американцима од 18 до 34 године, само 36 одсто изражава снажан понос према својој земљи, док је међу старијима од 65 година тај број далеко већи.
Ови подаци показују да се америчка подела више не може објаснити само класичним сукобом левице и деснице, демократа и републиканаца, либерала и конзервативаца. Све више се ради о много дубљем питању: да ли људи уопште верују у сопствену државу.
Многи за распад америчког јединства криве Доналда Трампа, али пукотине су се појавиле много раније. Током година, Демократска странка све више се удаљавала од своје старе базе — радника, синдиката, производње и средње класе — и окретала се политици идентитета, глобализму и све јачем административном апарату.
Трампова победа 2016. године није створила поделу, већ ју је изнела на површину. Она је показала да милиони Американаца више не деле светоназор који им намећу медији, академске институције, Вашингтон и политички естаблишмент.
До тада је бес био усмерен углавном против политичара, банака и институција. Републиканци су кривили демократе, демократе републиканце, али је испод свега још постојао осећај заједничког идентитета. Људи су били љути на власт, али су и даље веровали у Америку.
После Трампа, политика је престала да буде спор око закона, пореза и државне потрошње, а постала је лични рат. Ковид је додатно продубио раскол: породице су престале да разговарају, пријатељства су пуцала, а комшије су почеле да гледају једни на друге као на непријатеље.
Сваки избори претворени су у битку добра и зла. Левица је уверила себе да Трампове присталице уништавају земљу, док је десница закључила да ће естаблишмент учинити све да задржи власт.
Сада се та подела претвара у нешто још опасније. Све већи део левице више није само против републиканаца или Трампа, већ против саме идеје Америке каква постоји.
То више није спор око пореских стопа, здравственог система или спољне политике. То је спор о томе да ли је земља вредна очувања или је треба темељно срушити и изградити из почетка.
Годинама су универзитети и активистички кругови учили младе да је Америка извор зла, угњетавања и неправде, често без озбиљног разумевања историјског контекста. Последица је генерација која патриотизам доживљава као нешто срамотно, док се презир према сопственој земљи представља као морална врлина.
Зато данас у Америци више није главно питање ко ће победити на изборима, већ да ли земља може да преживи ако велики део становништва више не верује у њену легитимност.
Када народ изгуби поверење у политичаре, то је криза власти. Али када изгуби веру у саму државу, то је криза цивилизације.
Америка зато улази у опасну фазу у којој политичка подела више није само борба странака, већ борба за идентитет, историју и будућност саме нације.
