Kevin Vorš preuzima Federalne rezerve u jednom od najtežih trenutaka za američku ekonomiju. Inflacija ponovo pokazuje znake rasta, cene energenata su pod pritiskom zbog sukoba na Bliskom istoku, a poverenje u centralne banke sve je slabije.
Vorš nije nastavak ere Džeroma Pauela. Naprotiv, godinama je kritikovao sam način na koji Federalne rezerve funkcionišu, tvrdeći da su mnogi problemi u ekonomiji stvoreni upravo pogrešnom politikom centralne banke, a ne rešeni njenim intervencijama.
Jedna od njegovih ključnih teza jeste da inflacija nije bila samo posledica poremećaja u lancima snabdevanja ili prolaznih šokova, već rezultat prekomerne državne potrošnje i politike jeftinog novca.
To predstavlja veliki otklon od opravdanja koja su godinama dominirala u Vašingtonu. Dok su zvaničnici tvrdili da je inflacija privremena, Vorš je upozoravao da je reč o posledici sistemskih grešaka.
Posebno je značajno to što Vorš želi da promeni način na koji Fed komunicira sa tržištima. Kritikovao je praksu stalnog najavljivanja budućih poteza, prognoziranja i vođenja investitora kroz svaki korak monetarne politike.
Tržišta su se godinama navikla da pažljivo tumače svaku reč predsednika Feda, svaki zarez u saopštenju i svaki signal o budućem kretanju kamata. Vorš sada šalje poruku da centralna banka ne treba da glumi da može da kontroliše očekivanja godinama unapred.
To znači da bi Federalne rezerve mogle da postanu manje predvidive, ali i manje zarobljene sopstvenim modelima. Vorš otvoreno govori o potrebi da se institucija izvuče iz statičnih ekonomskih okvira i da uči iz sopstvenih grešaka.
Ironija je u tome što je Donald Tramp dobio čoveka koji deli njegovu kritiku Pauelove ere, ali ne mora nužno da deli njegovo rešenje. Tramp želi niže kamate, rast i jeftinije zaduživanje, dok Vorš smatra da je kredibilitet Feda narušen upravo zato što se predugo čekalo sa borbom protiv inflacije.
To može brzo da dovede do sudara između Bele kuće i centralne banke. Ako inflacija ostane visoka zbog rata, energenata, državne potrošnje i slabljenja poverenja, Vorš bi mogao da vodi politiku koja Trampu politički ne odgovara.
Širi problem je u tome što nijedan predsednik Federalnih rezervi ne kontroliše ekonomski ciklus. Političari vole da veruju da se kamate mogu spuštati ili podizati kao obična poluga vlasti, ali istorija pokazuje da tržišta, poverenje i tokovi kapitala često diktiraju pravac mnogo više nego sama centralna banka.
Kamate uglavnom rastu kada su tržišta jaka i kada postoji poverenje, a padaju u periodima straha, recesije i ekonomskog slabljenja. Fed zato često više prati ciklus nego što ga stvara.
Vorš ulazi u mandat u trenutku rastućih geopolitičkih rizika, sve većeg državnog duga i sve nestabilnijeg globalnog poretka. Oni koji očekuju magično rešenje od novog predsednika Feda verovatno će se razočarati.
On može da promeni jezik Federalnih rezervi, da preispita modele, da smanji zavisnost tržišta od stalnih signala i da raskine sa delom Pauelove zaostavštine. Ali ne može da ukine ekonomski ciklus, niti da vrati poverenje koje je godinama trošeno.
Kraj Pauelove ere zato nije samo personalna promena na vrhu Feda. To je znak da Amerika ulazi u novu fazu, u kojoj se sve više dovodi u pitanje stara vera da centralne banke mogu da spasu sistem svaki put kada politika, dug i ratovi gurnu ekonomiju u krizu.
