Сирија је примила прве пошиљке пшенице и цемента на доку број четири у луци Тартус, који је раније био под контролом руских снага. Наизглед је реч о обичном доласку теретних бродова, али овај догађај указује на много ширу промену односа снага након пада власти Башара ел Асада.
Део инфраструктуре који је некада служио руском војном присуству на Средоземљу сада се укључује у цивилну привреду Сирије. Први терети, према доступним информацијама, стигли су преко турских лука.
Русија и Сирија су после 18 месеци преговора постигле договор о будућности Тартуса и ваздухопловне базе Хмејмим. Дамаск ће поново преузети контролу над цивилним објектима, док би преостала руска војна постројења требало да буду претворена у заједничке центре за обуку.
То не значи потпуно повлачење Русије из Сирије. Москва ће задржати смањено присуство, али више неће имати исти положај какав је имала за време Башара ел Асада. Директна војна контрола постепено се претвара у однос заснован на договору са новим сиријским властима.
Тартус је за Русију имао велики стратешки значај због свог географског положаја. Руска поморска база омогућавала је снабдевање и одржавање ратних бродова на Средоземном мору, подршку операцијама у Сирији и приступ правцима према Африци.
Сиријске власти сада покушавају да исти положај искористе за развој трговине и обнову земље.
Компанија DP World потписала је 30-годишњи уговор о развоју и управљању луком Тартус и обавезала се да уложи 800 милиона долара у модернизацију инфраструктуре.
Француска бродска компанија CMA CGM постигла је посебан 30-годишњи споразум који предвиђа око 260 милиона долара инвестиција у луку Латакија.
Ови пројекти могли би да поново повежу Сирију са јужном Европом, Турском, земљама Персијског залива, северном Африком и ширим средоземним тржиштем након више од деценије рата и санкција.
За обнову Сирије потребне су огромне количине пшенице, цемента, машина, горива, грађевинског материјала, електричне опреме и индустријских компоненти. Истовремено, земља мора поново да успостави извоз како би дошла до девиза и смањила зависност од стране помоћи.
Зато долазак првих пошиљки пшенице и цемента има посебан значај. Пшеница је неопходна за снабдевање становништва, док је цемент један од основних материјала за обнову ратом разрушене земље.
Светска банка је трошкове обнове Сирије проценила на око 216 милијарди долара. Саудијска Арабија најавила је милијарде долара могућих инвестиција, док турске компаније виде прилику у грађевинарству, саобраћају, производњи, телекомуникацијама и трговини.
Међутим, страни капитал неће стићи у значајнијем обиму уколико инвеститори не буду уверени да се уговори поштују, да новац може несметано да пролази кроз банкарски систем и да роба може безбедно да улази и излази из земље.
Укидање већег дела америчких и европских економских санкција отворило је врата инвестицијама, али само укидање ограничења не може аутоматски да врати поверење.
Сирија се и даље суочава са уништеном инфраструктуром, подељеном политичком влашћу, оружаним групама, верским поделама, нерешеним имовинским питањима и банкарским системом који је годинама био одвојен од међународних финансијских токова.
Турска је у посебно повољном положају да профитира од обнове Сирије. Две земље деле дугу границу, Турска има развијену индустријску базу, а њене компаније добро познају сиријско тржиште.
Турске фирме могу брзо да испоручују цемент, челик, храну, машине, кућну опрему и друге производе неопходне за обнову. Чињеница да су први терети стигли преко турских лука показује колико географски положај Анкаре може да буде важан у новом економском поретку Сирије.
Турска тако не мора војно да контролише Сирију да би остварила снажан утицај. Трговина, инвестиције и привредна зависност могу да створе везе које временом постају све теже за раскидање.
Земље Персијског залива, са друге стране, у Сирију улазе пре свега капиталом. Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати могу да финансирају некретнине, инфраструктуру, телекомуникације, енергетику и саобраћај.
Улагање компаније DP World зато није само обичан пословни потез. Компанија из Уједињених Арапских Емирата добија значајну улогу у обнови једне од најважнијих поморских тачака источног Средоземља.
Док је Русија Тартус користила првенствено за јачање свог војног присуства, капитал из Уједињених Арапских Емирата сада исту локацију користи за ширење привредног утицаја.
Русија, међутим, није нестала из Сирије. Око 85 одсто пшенице коју је Сирија увезла током сезоне 2025–2026. стигло је из Русије и са Крима под руском контролом.
Дамаск тај однос не може преко ноћи да замени, посебно када је реч о снабдевању храном. Москва ће зато настојати да очува утицај преко житарица, енергетике, војне обуке, дугова и техничке сарадње, чак и ако њена непосредна војна контрола буде мања.
Нове власти у Дамаску истовремено покушавају да одржавају односе са Русијом, Турском, државама Персијског залива, Европом и Сједињеним Америчким Државама, како Сирија не би поново постала потпуно зависна од једне велике силе.
Претварање дела инфраструктуре руске поморске базе у Тартусу у трговачку тачку зато представља симбол много шире промене.
Место са којег је Русија годинама пројектовала војну моћ на Средоземљу сада би могло да постане једна од главних капија за економску обнову Сирије.
Некада се руски утицај у Тартусу мерио бројем ратних бродова. У будућности би успех Сирије могао да се мери количином робе која кроз ту луку пролази.
