Sirija je primila prve pošiljke pšenice i cementa na doku broj četiri u luci Tartus, koji je ranije bio pod kontrolom ruskih snaga. Naizgled je reč o običnom dolasku teretnih brodova, ali ovaj događaj ukazuje na mnogo širu promenu odnosa snaga nakon pada vlasti Bašara el Asada.
Deo infrastrukture koji je nekada služio ruskom vojnom prisustvu na Sredozemlju sada se uključuje u civilnu privredu Sirije. Prvi tereti, prema dostupnim informacijama, stigli su preko turskih luka.
Rusija i Sirija su posle 18 meseci pregovora postigle dogovor o budućnosti Tartusa i vazduhoplovne baze Hmejmim. Damask će ponovo preuzeti kontrolu nad civilnim objektima, dok bi preostala ruska vojna postrojenja trebalo da budu pretvorena u zajedničke centre za obuku.
To ne znači potpuno povlačenje Rusije iz Sirije. Moskva će zadržati smanjeno prisustvo, ali više neće imati isti položaj kakav je imala za vreme Bašara el Asada. Direktna vojna kontrola postepeno se pretvara u odnos zasnovan na dogovoru sa novim sirijskim vlastima.
Tartus je za Rusiju imao veliki strateški značaj zbog svog geografskog položaja. Ruska pomorska baza omogućavala je snabdevanje i održavanje ratnih brodova na Sredozemnom moru, podršku operacijama u Siriji i pristup pravcima prema Africi.
Sirijske vlasti sada pokušavaju da isti položaj iskoriste za razvoj trgovine i obnovu zemlje.
Kompanija DP World potpisala je 30-godišnji ugovor o razvoju i upravljanju lukom Tartus i obavezala se da uloži 800 miliona dolara u modernizaciju infrastrukture.
Francuska brodska kompanija CMA CGM postigla je poseban 30-godišnji sporazum koji predviđa oko 260 miliona dolara investicija u luku Latakija.
Ovi projekti mogli bi da ponovo povežu Siriju sa južnom Evropom, Turskom, zemljama Persijskog zaliva, severnom Afrikom i širim sredozemnim tržištem nakon više od decenije rata i sankcija.
Za obnovu Sirije potrebne su ogromne količine pšenice, cementa, mašina, goriva, građevinskog materijala, električne opreme i industrijskih komponenti. Istovremeno, zemlja mora ponovo da uspostavi izvoz kako bi došla do deviza i smanjila zavisnost od strane pomoći.
Zato dolazak prvih pošiljki pšenice i cementa ima poseban značaj. Pšenica je neophodna za snabdevanje stanovništva, dok je cement jedan od osnovnih materijala za obnovu ratom razrušene zemlje.
Svetska banka je troškove obnove Sirije procenila na oko 216 milijardi dolara. Saudijska Arabija najavila je milijarde dolara mogućih investicija, dok turske kompanije vide priliku u građevinarstvu, saobraćaju, proizvodnji, telekomunikacijama i trgovini.
Međutim, strani kapital neće stići u značajnijem obimu ukoliko investitori ne budu uvereni da se ugovori poštuju, da novac može nesmetano da prolazi kroz bankarski sistem i da roba može bezbedno da ulazi i izlazi iz zemlje.
Ukidanje većeg dela američkih i evropskih ekonomskih sankcija otvorilo je vrata investicijama, ali samo ukidanje ograničenja ne može automatski da vrati poverenje.
Sirija se i dalje suočava sa uništenom infrastrukturom, podeljenom političkom vlašću, oružanim grupama, verskim podelama, nerešenim imovinskim pitanjima i bankarskim sistemom koji je godinama bio odvojen od međunarodnih finansijskih tokova.
Turska je u posebno povoljnom položaju da profitira od obnove Sirije. Dve zemlje dele dugu granicu, Turska ima razvijenu industrijsku bazu, a njene kompanije dobro poznaju sirijsko tržište.
Turske firme mogu brzo da isporučuju cement, čelik, hranu, mašine, kućnu opremu i druge proizvode neophodne za obnovu. Činjenica da su prvi tereti stigli preko turskih luka pokazuje koliko geografski položaj Ankare može da bude važan u novom ekonomskom poretku Sirije.
Turska tako ne mora vojno da kontroliše Siriju da bi ostvarila snažan uticaj. Trgovina, investicije i privredna zavisnost mogu da stvore veze koje vremenom postaju sve teže za raskidanje.
Zemlje Persijskog zaliva, sa druge strane, u Siriju ulaze pre svega kapitalom. Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati mogu da finansiraju nekretnine, infrastrukturu, telekomunikacije, energetiku i saobraćaj.
Ulaganje kompanije DP World zato nije samo običan poslovni potez. Kompanija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata dobija značajnu ulogu u obnovi jedne od najvažnijih pomorskih tačaka istočnog Sredozemlja.
Dok je Rusija Tartus koristila prvenstveno za jačanje svog vojnog prisustva, kapital iz Ujedinjenih Arapskih Emirata sada istu lokaciju koristi za širenje privrednog uticaja.
Rusija, međutim, nije nestala iz Sirije. Oko 85 odsto pšenice koju je Sirija uvezla tokom sezone 2025–2026. stiglo je iz Rusije i sa Krima pod ruskom kontrolom.
Damask taj odnos ne može preko noći da zameni, posebno kada je reč o snabdevanju hranom. Moskva će zato nastojati da očuva uticaj preko žitarica, energetike, vojne obuke, dugova i tehničke saradnje, čak i ako njena neposredna vojna kontrola bude manja.
Nove vlasti u Damasku istovremeno pokušavaju da održavaju odnose sa Rusijom, Turskom, državama Persijskog zaliva, Evropom i Sjedinjenim Američkim Državama, kako Sirija ne bi ponovo postala potpuno zavisna od jedne velike sile.
Pretvaranje dela infrastrukture ruske pomorske baze u Tartusu u trgovačku tačku zato predstavlja simbol mnogo šire promene.
Mesto sa kojeg je Rusija godinama projektovala vojnu moć na Sredozemlju sada bi moglo da postane jedna od glavnih kapija za ekonomsku obnovu Sirije.
Nekada se ruski uticaj u Tartusu merio brojem ratnih brodova. U budućnosti bi uspeh Sirije mogao da se meri količinom robe koja kroz tu luku prolazi.
