Branko Lukić izjavio je da su generala Ratka Mladića uhapsile i izručile srpske vlasti, navodeći da je do njegovog otkrivanja u Lazarevu došlo gotovo slučajno, tokom akcije kojom je, prema njegovim rečima, trebalo pokazati da Srbija nešto preduzima uoči jedne od poseta tadašnje visoke predstavnice Evropske unije Ketrin Ešton.
Lukić je naveo da se znalo da Mladić ima rođake u Lazarevu, zbog čega je doneta odluka da se to mesto pretraži.
Prema njegovim rečima, Mladić je kod jednog rođaka boravio već oko pet godina, a za njegovo prisustvo nije znala čak ni ostala rodbina.
„Taj njegov rođak je to apsolutno čuvao kao tajnu. Nikome nije rekao“, rekao je Lukić.
Govoreći o Mladićevom lečenju u pritvoru, Lukić je izneo izuzetno teške optužbe na račun Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove, tvrdeći da je Mladić namerno ostavljen bez adekvatnog lečenja i da je njegovo prebacivanje na palijativnu negu značilo da se više ne pokušava njegovo izlečenje.
„Oni su rekli javno: mi njega više ne lečimo. Pružamo mu samo palijativnu negu. Znači, samo mu ublažavamo bolove“, naveo je Lukić.
On tvrdi da su lekari iz Srbije više puta postavljali dijagnoze i predlagali terapije koje medicinski tim u Hagu u početku nije prihvatao, ali da se Mladićevo stanje popravljalo kada bi predložena terapija ipak bila primenjena.
Lukić je optužio nadležne i da su kasnili sa dostavljanjem medicinske dokumentacije, iako je, kako kaže, postojala obaveza da se ona odbrani redovno dostavlja.
„Po godinu i po su kasnili. Dakle, to nije slučajno. Suprotno sudskom nalogu. A je li neko kažnjen zbog toga? Nije“, rekao je on.
Prema njegovoj oceni, nadležni su u jednom trenutku odlučili da smanje troškove Mladićevog lečenja i prebace ga na palijativnu negu.
„Čekali su da umre. I evo, na kraju su i dočekali. Bezdušno, krajnje bezdušno“, naveo je Lukić.
On je osporio i legitimitet Haškog tribunala i njegovog naslednika, tvrdeći da je sam Tribunal od početka bio nezakonito osnovan kao pomoćno telo Saveta bezbednosti UN.
„Ne može sud da bude ničije pomoćno telo. Sud je sud. To je jedan nakaradan organ“, rekao je Lukić.
Osvrćući se na istragu koju vodi sudija Jan Bonomi, Lukić je ocenio da ona služi pre svega za „pokrivanje“ odgovornosti samog sistema.
On je postupanje prema Mladiću i drugim srpskim osuđenicima opisao kao namerno produžavanje patnje, navodeći kao primer i Radovana Karadžića, kao i Srbe koji kazne izdržavaju u Estoniji.
Prema njegovim rečima, smeštanje zatvorenika u zemlje čiji jezik ne govore dodatno im otežava pristup lekarima i osnovnim pravima.
„To je jedan bestijalizam, jedan satanizam na delu“, rekao je Lukić, dodajući da, po njegovoj oceni, takva politika nema za cilj samo kažnjavanje osuđenika, već i pritisak na njihove porodice i srpsko društvo u celini.
Lukić je zaključio da se međunarodne okolnosti menjaju i izrazio nadu da će u budućnosti ipak biti otvoreno pitanje odgovornosti za postupanje prema srpskim zatvorenicima.
