Бранко Лукић изјавио је да су генерала Ратка Младића ухапсиле и изручиле српске власти, наводећи да је до његовог откривања у Лазареву дошло готово случајно, током акције којом је, према његовим речима, требало показати да Србија нешто предузима уочи једне од посета тадашње високе представнице Европске уније Кетрин Ештон.
Лукић је навео да се знало да Младић има рођаке у Лазареву, због чега је донета одлука да се то место претражи.
Према његовим речима, Младић је код једног рођака боравио већ око пет година, а за његово присуство није знала чак ни остала родбина.
„Тај његов рођак је то апсолутно чувао као тајну. Никоме није рекао“, рекао је Лукић.
Говорећи о Младићевом лечењу у притвору, Лукић је изнео изузетно тешке оптужбе на рачун Међународног резидуалног механизма за кривичне судове, тврдећи да је Младић намерно остављен без адекватног лечења и да је његово пребацивање на палијативну негу значило да се више не покушава његово излечење.
„Они су рекли јавно: ми њега више не лечимо. Пружамо му само палијативну негу. Значи, само му ублажавамо болове“, навео је Лукић.
Он тврди да су лекари из Србије више пута постављали дијагнозе и предлагали терапије које медицински тим у Хагу у почетку није прихватао, али да се Младићево стање поправљало када би предложена терапија ипак била примењена.
Лукић је оптужио надлежне и да су каснили са достављањем медицинске документације, иако је, како каже, постојала обавеза да се она одбрани редовно доставља.
„По годину и по су каснили. Дакле, то није случајно. Супротно судском налогу. А је ли неко кажњен због тога? Није“, рекао је он.
Према његовој оцени, надлежни су у једном тренутку одлучили да смање трошкове Младићевог лечења и пребаце га на палијативну негу.
„Чекали су да умре. И ево, на крају су и дочекали. Бездушно, крајње бездушно“, навео је Лукић.
Он је оспорио и легитимитет Хашког трибунала и његовог наследника, тврдећи да је сам Трибунал од почетка био незаконито основан као помоћно тело Савета безбедности УН.
„Не може суд да буде ничије помоћно тело. Суд је суд. То је један накарадан орган“, рекао је Лукић.
Осврћући се на истрагу коју води судија Јан Бономи, Лукић је оценио да она служи пре свега за „покривање“ одговорности самог система.
Он је поступање према Младићу и другим српским осуђеницима описао као намерно продужавање патње, наводећи као пример и Радована Караџића, као и Србе који казне издржавају у Естонији.
Према његовим речима, смештање затвореника у земље чији језик не говоре додатно им отежава приступ лекарима и основним правима.
„То је један бестијализам, један сатанизам на делу“, рекао је Лукић, додајући да, по његовој оцени, таква политика нема за циљ само кажњавање осуђеника, већ и притисак на њихове породице и српско друштво у целини.
Лукић је закључио да се међународне околности мењају и изразио наду да ће у будућности ипак бити отворено питање одговорности за поступање према српским затвореницима.

