Иако се окончањем споразума Нови СТАРТ симболично затвара педесетогодишње поглавље контроле нуклеарног наоружања, у пракси је ера суштинских руско-америчких преговора у овој области окончана много раније, сматра Дмитриј Трењин, истраживач и професор на Високој школи економије и водећи научни сарадник Института за светску економију и међународне односе.
Трењин је у ауторском тексту за “Комерсант”, коментаришући истек споразума између две највеће нуклеарне силе, истакао да су разлози и објективни и политички, највише због “тектонских промена које је претрпела глобална геополитика”.
“Напредно конвенционално оружје може да постигне стратешке ефекте који су некада били повезивани искључиво са нуклеарним оружјем. Отворени су нови домени сукобљавања – у сајбер-простору, свемиру, па чак и у биотехнологији. Стара бројчана ограничења бојевих глава и система испоруке постала су одвојена од војне реалности”, навео је аутор.
Руско-амерички Споразум о смањењу стратешког наоружања (Нови СТАРТ) истекао је после 15 година и није продужен, што је потпуно пореметило односе око нуклеарног наоружања.
Уговор је потписан 8. априла 2010. године, ступио је на снагу 5. фебруара 2011, а 10 година касније продужен на још пет, на основу одговарајуће једнократне опције предвиђене самим споразумом.
Међутим, није продужен, због чега је Министарство спољних послова изразило забринутост. У саопштењу Министарства наведено је да је председник Руске Федерације Владимир Путин понудио решење, али да одговор америчке стране није стигао.
“Одлучујући субјективни фактор била је све израженија неспремност Вашингтона да остане везан обавезама преузетим у другачијем историјском контексту – у позној фази Хладног рата и непосредно након њега”, додаје у анализи.
Како каже, само је делимично тачно да је контрола наоружања изједначена са стратешком стабилношћу јер, у крајњем случају, споразуми не гарантују мир.
У пролеће 2022. године, док је Нови СТАРТ још формално био на снази, САД су отворено прогласиле свој циљ да Русији нанесу стратешки пораз у украјинском сукобу. Истовремено, Вашингтон је предлагао консултације о “стратешкој стабилности”.
“У суштини, САД су настојале да ослабе нуклеарну суперсилу у конвенционалном рату, док су истовремено очувале механизме контроле наоружања који су их штитили од последица ескалације. Та противречност је оголила празнину старог оквира”, открио је стручњак.
Подсетио је да је, упркос томе што се сада покреће реторика о “судњем дану”, споразум ограничавао само две престонице – Москву и Вашингтон. Нуклеарне снаге Велике Британије, Француске и Кине никада нису биле обухваћене ограничењима. Исто важи и за Израел, Индију, Пакистан и Северну Кореју.
Стари руско-амерички модел не може се једноставно проширити на свет са девет нуклеарних држава. Амерички стратези говоре о “проблему три тела” који укључује САД, Русију и Кину.
“Али тај троугао је само један од неколико: Кина-Индија-Пакистан у Азији, као и Русија-Британија-Француска у Европи, представљају друге. Ова стратешка загонетка нема свеобухватно решење”, подсећа члан Руског савета за међународне односе (РИАЦ).
Трењин подсећа да стабилност захтева континуирани билатерални и мултилатерални дијалог, мере транспарентности и сталне канале комуникације.
Механизми за спречавање ненамерних сукоба су од суштинског значаја. Ограничени споразуми о конкретним питањима, као и паралелне једностране обавезе, такође могу имати улогу.
“Ипак, суштина остаје иста као пре пола века. Стратешка стабилност се у крајњој линији ослања на кредибилно нуклеарно одвраћање – довољан арсенал и показану спремност да се он употреби ако буде неопходно. Застрашивање, ма колико та реч била непријатна, остаје темељ мира међу нуклеарним силама”, закључио је Дмитриј Трењин.
