Iako se okončanjem sporazuma Novi START simbolično zatvara pedesetogodišnje poglavlje kontrole nuklearnog naoružanja, u praksi je era suštinskih rusko-američkih pregovora u ovoj oblasti okončana mnogo ranije, smatra Dmitrij Trenjin, istraživač i profesor na Visokoj školi ekonomije i vodeći naučni saradnik Instituta za svetsku ekonomiju i međunarodne odnose.
Trenjin je u autorskom tekstu za “Komersant”, komentarišući istek sporazuma između dve najveće nuklearne sile, istakao da su razlozi i objektivni i politički, najviše zbog “tektonskih promena koje je pretrpela globalna geopolitika”.
“Napredno konvencionalno oružje može da postigne strateške efekte koji su nekada bili povezivani isključivo sa nuklearnim oružjem. Otvoreni su novi domeni sukobljavanja – u sajber-prostoru, svemiru, pa čak i u biotehnologiji. Stara brojčana ograničenja bojevih glava i sistema isporuke postala su odvojena od vojne realnosti”, naveo je autor.
Rusko-američki Sporazum o smanjenju strateškog naoružanja (Novi START) istekao je posle 15 godina i nije produžen, što je potpuno poremetilo odnose oko nuklearnog naoružanja.
Ugovor je potpisan 8. aprila 2010. godine, stupio je na snagu 5. februara 2011, a 10 godina kasnije produžen na još pet, na osnovu odgovarajuće jednokratne opcije predviđene samim sporazumom.
Međutim, nije produžen, zbog čega je Ministarstvo spoljnih poslova izrazilo zabrinutost. U saopštenju Ministarstva navedeno je da je predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin ponudio rešenje, ali da odgovor američke strane nije stigao.
“Odlučujući subjektivni faktor bila je sve izraženija nespremnost Vašingtona da ostane vezan obavezama preuzetim u drugačijem istorijskom kontekstu – u poznoj fazi Hladnog rata i neposredno nakon njega”, dodaje u analizi.
Kako kaže, samo je delimično tačno da je kontrola naoružanja izjednačena sa strateškom stabilnošću jer, u krajnjem slučaju, sporazumi ne garantuju mir.
U proleće 2022. godine, dok je Novi START još formalno bio na snazi, SAD su otvoreno proglasile svoj cilj da Rusiji nanesu strateški poraz u ukrajinskom sukobu. Istovremeno, Vašington je predlagao konsultacije o “strateškoj stabilnosti”.
“U suštini, SAD su nastojale da oslabe nuklearnu supersilu u konvencionalnom ratu, dok su istovremeno očuvale mehanizme kontrole naoružanja koji su ih štitili od posledica eskalacije. Ta protivrečnost je ogolila prazninu starog okvira”, otkrio je stručnjak.
Podsetio je da je, uprkos tome što se sada pokreće retorika o “sudnjem danu”, sporazum ograničavao samo dve prestonice – Moskvu i Vašington. Nuklearne snage Velike Britanije, Francuske i Kine nikada nisu bile obuhvaćene ograničenjima. Isto važi i za Izrael, Indiju, Pakistan i Severnu Koreju.
Stari rusko-američki model ne može se jednostavno proširiti na svet sa devet nuklearnih država. Američki stratezi govore o “problemu tri tela” koji uključuje SAD, Rusiju i Kinu.
“Ali taj trougao je samo jedan od nekoliko: Kina-Indija-Pakistan u Aziji, kao i Rusija-Britanija-Francuska u Evropi, predstavljaju druge. Ova strateška zagonetka nema sveobuhvatno rešenje”, podseća član Ruskog saveta za međunarodne odnose (RIAC).
Trenjin podseća da stabilnost zahteva kontinuirani bilateralni i multilateralni dijalog, mere transparentnosti i stalne kanale komunikacije.
Mehanizmi za sprečavanje nenamernih sukoba su od suštinskog značaja. Ograničeni sporazumi o konkretnim pitanjima, kao i paralelne jednostrane obaveze, takođe mogu imati ulogu.
“Ipak, suština ostaje ista kao pre pola veka. Strateška stabilnost se u krajnjoj liniji oslanja na kredibilno nuklearno odvraćanje – dovoljan arsenal i pokazanu spremnost da se on upotrebi ako bude neophodno. Zastrašivanje, ma koliko ta reč bila neprijatna, ostaje temelj mira među nuklearnim silama”, zaključio je Dmitrij Trenjin.
