Иран настоји да искористи дубоке политичке поделе у Сједињеним Америчким Државама и Израелу како би отежао стварање јединственог фронта против Техерана, оцењује се у анализи актуелне иранске стратегије. Основна идеја је једноставна – противника који је заокупљен унутрашњим сукобима много је теже организовати за одлучан спољнополитички или војни одговор.
Посебно се указује на снажну политичку поларизацију у САД, где се готово свака одлука администрације Доналда Трампа суочава са жестоким отпором демократа. Према овој оцени, Техеран има интерес да такве поделе додатно продубљује и да сваки сукоб са Вашингтоном претвори и у унутрашњи амерички политички обрачун, чиме би простор за јединствену стратегију према Ирану био додатно сужен.
Слична слабост препознаје се и у Израелу, где постоје дубоке политичке поделе и снажан отпор делу политике Бењамина Нетанјахуа. Уколико се питање односа према Ирану претвори у још једну тачку унутрашњег сукоба, способност Израела да наступа јединствено могла би бити ослабљена управо у тренутку највеће регионалне кризе.
Оваква стратегија није нова. Као историјски пример наводи се Филип II Македонски, који је користио дубоке политичке поделе у Атини како би ослабио отпор грчких полиса пре коначне победе код Херонеје 338. године пре нове ере. Сличну тактику користили су Александар Велики приликом освајања Персијског царства и Јулије Цезар током Галских ратова, подстичући постојеће сукобе међу противничким фракцијама и племенима.
Према овој анализи, циљ Ирана није нужно да директно контролише америчку или израелску политику, већ да искористи већ постојеће сукобе и продужи политичку парализу својих противника. Што су демократе и републиканци у Вашингтону, односно супротстављени политички блокови у Израелу, више заокупљени међусобним обрачунима, то је Техерану лакше да избегне јединствен и брз одговор.
У том контексту, политичка поларизација постаје оружје готово једнако важно као ракете и дронови. Иран, према овој процени, покушава да своју највећу предност пронађе управо у слабости противника – њиховој неспособности да у тренутку кризе оставе унутрашње сукобе по страни и наступе као јединствен блок.
