Mentalna bolest počela je da funkcioniše kao sopstveni politički identitet, a taj identitet se najčvršće grupiše na levici, pokazuje studija
Istraživači već neko vreme ukazuju na kulturni fenomen gde politički konzervativci prijavljuju viši nivo sreće, bolje mentalno i fizičko zdravlje od liberala.
Sada je nova studija, objavljena u časopisu “Političko ponašanje”, “kristalisala” taj fenomen i pokazala da je mentalna bolest počela da funkcioniše kao sopstveni politički identitet i da se taj identitet najčvršće grupiše na levici.
Časopis Univerziteta Kolumbija prvobitno je označio osnovni trend još 2023. godine, izveštavajući da “odrasli Amerikanci koji se identifikuju kao liberali dugo prijavljuju niže nivoe sreće i psihološkog blagostanja od konzervativaca”.
Na osnovu podataka četiri različite studije, istraživači sa univerziteta Floride i Toronta pronašli su objašnjenje: konzervativci imaju tendenciju da pokazuju veću ličnu angažovanost, religioznost, moralnu jasnoću, samopoštovanje i optimističniji opšti stav.
Studiju o političkom ponašanju sprovela je profesorka Loren Van de Hej sa Državnog univerziteta Jute, a implikacije njenih nalaza bile su značajne. “Otkrivam da postoji novi politički identitet mentalnog zdravlja koji je najizraženiji među mlađim (generacija Z) i liberalnijim Amerikancima”, rekla je ona “Ziro hedžu”.
Takođe je primetila da se “politički prediktori i političke posledice za novi identitet mentalnog zdravlja razlikuju od onih za kategorizaciju i identifikaciju fizičkog invaliditeta i ozbiljnih fizičkih bolesti”, što sugeriše da je mentalno zdravlje, za razliku od fizičkih bolesti, steklo izrazito ideološki karakter u američkom životu.
Približno polovina učesnika studije sa mentalnim bolestima izjavila je da im je njihov identitet kao osobe sa mentalnim zdravstvenim stanjem “veoma važan ili donekle važan”. U međuvremenu, konzervativci su manje skloni od liberala da kategorišu anksioznost i depresiju kao mentalna zdravstvena stanja i traže kliničko lečenje po nižim cenama.
Van de Hej spekuliše da ovo može odražavati “etos lične odgovornosti: oni ne traže pomoć kada misle da mogu sami da reše probleme”. Taj okvir, posebno, ne tretira konzervativni pristup kao patologiju.
Studija zaključuje da “ovi nalazi imaju dalekosežne posledice po zagovaranje mentalnog zdravlja i ulogu koju će identitet mentalnog zdravlja igrati u političkoj sferi – posebno kako generacija Z sazreva kao kohorta”, pri čemu se konzervativna i posebno hrišćanska uverenja smatraju onima koji imaju jači uspeh u stvaranju sreće i blagostanja nego levičarski pandani.
“Sve je jasnije koje ideje šta rade! Konzervativne, a posebno hrišćanske, ideje imaju mnogo bolji uspeh od svojih levičarskih pandana”, piše Glen T. Stenton iz “Dejli sitizena”.”Ovo ima duboke lične i političke implikacije.”
Rodna dimenzija ove podele zaslužuje posebno ispitivanje. Akademska literatura koja datira još od 1970-ih utvrđuje da žene generalno prijavljuju lošije mentalno zdravlje od muškaraca. Poseban skup istraživanja utvrđuje da konzervativci prijavljuju veću sreću od liberala. Među mladim liberalnim ženama, oba trenda se poklapaju.
Prošle godine, izveštaj Instituta za porodične studije (IFS) otkrio je da 37 posto konzervativnih žena izjavljuje da su “potpuno zadovoljne” životom, u poređenju sa 28 odsto umerenih i samo 12 procenata liberalnih žena.
Mlade konzervativne žene tri puta češće od liberalnih žena prijavljuju da se osećaju veoma srećno, a IFS je otkrio da su “liberalne žene dva do tri puta sklonije da prijave da ‘nisu zadovoljne’ svojim životom, u poređenju sa konzervativnim ženama”.
Brojke o usamljenosti bile su podjednako zapanjujuće. Među ženama starosti od 18 do 40 godina, 29 odsto liberala je prijavilo da se oseća usamljeno više puta nedeljno. Među konzervativnim ženama, ta brojka je pala na 11 posto.
Objašnjavajuće varijable koje je IFS identifikovao bile su da su mlade konzervativne žene mnogo sklonije da budu udate, mnogo manje sklone da žive u vanbračnoj saradnji i skoro pet puta sklonije da prisustvuju nedeljnim crkvenim službama.
IFS je zaključio da će smanjenje jaza u sreći “izgleda zahtevati ne samo promenu razmišljanja već i obnovu veze mladih liberalnih žena sa osnovnim američkim institucijama – porodicom i verom”. To je direktan izazov progresivnom okviru koji je godinama govorio mladim ženama da su tradicionalne institucije izvor njihove patnje, a ne rešenje.
