Ментална болест почела је да функционише као сопствени политички идентитет, а тај идентитет се најчвршће групише на левици, показује студија
Истраживачи већ неко време указују на културни феномен где политички конзервативци пријављују виши ниво среће, боље ментално и физичко здравље од либерала.
Сада је нова студија, објављена у часопису “Политичко понашање”, “кристалисала” тај феномен и показала да је ментална болест почела да функционише као сопствени политички идентитет и да се тај идентитет најчвршће групише на левици.
Часопис Универзитета Колумбија првобитно је означио основни тренд још 2023. године, извештавајући да “одрасли Американци који се идентификују као либерали дуго пријављују ниже нивое среће и психолошког благостања од конзервативаца”.
На основу података четири различите студије, истраживачи са универзитета Флориде и Торонта пронашли су објашњење: конзервативци имају тенденцију да показују већу личну ангажованост, религиозност, моралну јасноћу, самопоштовање и оптимистичнији општи став.
Студију о политичком понашању спровела је професорка Лорен Ван де Хеј са Државног универзитета Јуте, а импликације њених налаза биле су значајне. “Откривам да постоји нови политички идентитет менталног здравља који је најизраженији међу млађим (генерација З) и либералнијим Американцима”, рекла је она “Зиро хеџу”.
Такође је приметила да се “политички предиктори и политичке последице за нови идентитет менталног здравља разликују од оних за категоризацију и идентификацију физичког инвалидитета и озбиљних физичких болести”, што сугерише да је ментално здравље, за разлику од физичких болести, стекло изразито идеолошки карактер у америчком животу.
Приближно половина учесника студије са менталним болестима изјавила је да им је њихов идентитет као особе са менталним здравственим стањем “веома важан или донекле важан”. У међувремену, конзервативци су мање склони од либерала да категоришу анксиозност и депресију као ментална здравствена стања и траже клиничко лечење по нижим ценама.
Ван де Хеј спекулише да ово може одражавати “етос личне одговорности: они не траже помоћ када мисле да могу сами да реше проблеме”. Тај оквир, посебно, не третира конзервативни приступ као патологију.
Студија закључује да “ови налази имају далекосежне последице по заговарање менталног здравља и улогу коју ће идентитет менталног здравља играти у политичкој сфери – посебно како генерација З сазрева као кохорта”, при чему се конзервативна и посебно хришћанска уверења сматрају онима који имају јачи успех у стварању среће и благостања него левичарски пандани.
“Све је јасније које идеје шта раде! Конзервативне, а посебно хришћанске, идеје имају много бољи успех од својих левичарских пандана”, пише Глен Т. Стентон из “Дејли ситизена”.”Ово има дубоке личне и политичке импликације.”
Родна димензија ове поделе заслужује посебно испитивање. Академска литература која датира још од 1970-их утврђује да жене генерално пријављују лошије ментално здравље од мушкараца. Посебан скуп истраживања утврђује да конзервативци пријављују већу срећу од либерала. Међу младим либералним женама, оба тренда се поклапају.
Прошле године, извештај Института за породичне студије (ИФС) открио је да 37 посто конзервативних жена изјављује да су “потпуно задовољне” животом, у поређењу са 28 одсто умерених и само 12 процената либералних жена.
Младе конзервативне жене три пута чешће од либералних жена пријављују да се осећају веома срећно, а ИФС је открио да су “либералне жене два до три пута склоније да пријаве да ‘нису задовољне’ својим животом, у поређењу са конзервативним женама”.
Бројке о усамљености биле су подједнако запањујуће. Међу женама старости од 18 до 40 година, 29 одсто либерала је пријавило да се осећа усамљено више пута недељно. Међу конзервативним женама, та бројка је пала на 11 посто.
Објашњавајуће варијабле које је ИФС идентификовао биле су да су младе конзервативне жене много склоније да буду удате, много мање склоне да живе у ванбрачној сарадњи и скоро пет пута склоније да присуствују недељним црквеним службама.
ИФС је закључио да ће смањење јаза у срећи “изгледа захтевати не само промену размишљања већ и обнову везе младих либералних жена са основним америчким институцијама – породицом и вером”. То је директан изазов прогресивном оквиру који је годинама говорио младим женама да су традиционалне институције извор њихове патње, а не решење.
