Čak 89 odsto odraslih Amerikanaca smatra da je korupcija široko rasprostranjena u vlasti Sjedinjenih Američkih Država, pokazalo je najnovije istraživanje Galupa. To je najviši rezultat zabeležen tokom dve decenije praćenja ovog pitanja.
Procenat je za samo godinu dana porastao za deset procentnih poena. Od 2010. do 2025. godine udeo Amerikanaca koji su smatrali da je korupcija u vlasti široko rasprostranjena kretao se između 72 i 79 odsto.
Američki ekonomista Martin Armstrong ocenjuje da rezultat pokazuje da nezadovoljstvo Vašingtonom više nije ograničeno na jednu političku stranu ili ideološku grupu, već da je preraslo u široko nepoverenje prema samom političkom sistemu.
Istraživanje pokazuje da 91 odsto demokrata, 90 odsto nezavisnih birača i 83 odsto republikanaca smatra da je korupcija u vlasti široko rasprostranjena.
Najveća promena zabeležena je među demokratama. U poslednjoj godini predsedničkog mandata Džozefa Bajdena, 2024. godine, 57 odsto demokrata smatralo je da je korupcija široko rasprostranjena. Taj udeo porastao je na 76 odsto tokom prve godine drugog mandata Donalda Trampa, a 2026. dostigao je čak 91 odsto.
Kod republikanaca su promene bile znatno manje. Oko osam od deset republikanaca tokom poslednje dve godine smatra da je korupcija široko rasprostranjena, dok je 2024. taj stav delilo 87 odsto pristalica stranke.
Armstrong smatra da ovi podaci pokazuju i snažan partijski efekat – birači lakše prepoznaju korupciju kada suprotna stranka kontroliše Belu kuću, dok su skloniji da je relativizuju kada je na vlasti njihova politička opcija.
Sjedinjene Američke Države su već 2025. imale najviši nivo percepcije rasprostranjenosti korupcije među 38 država članica Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj.
Tada je 79 odsto Amerikanaca smatralo da je korupcija u vlasti široko rasprostranjena, dok je prosek među zemljama OECD-a iznosio 59 odsto.
Prema Galupovim podacima, od 132 države u kojima je ovo pitanje postavljano od 2023. godine, samo su četiri zemlje u pojedinim godinama imale nominalno veći rezultat od sadašnjih američkih 89 odsto – Liban sa 92 odsto, Peru sa 92 odsto, kao i Gana i Nigerija sa po 90 odsto.
Armstrong tvrdi da je jedan od problema američkog političkog sistema to što veliki deo onoga što građani doživljavaju kao korupciju formalno nije nezakonit.
On u tom kontekstu navodi lobiranje, finansiranje izbornih kampanja, prelazak visokih državnih zvaničnika u privatne kompanije koje su prethodno regulisali, uticaj velikih korporacija na propise, kao i finansiranje političkih organizacija i instituta.
Posebno ukazuje na moguće sukobe interesa u Kongresu, veze političara i vojne industrije, uticaj farmaceutskih i finansijskih kompanija na regulatorna tela i tesnu saradnju tehnoloških korporacija sa državnim institucijama.
Istraživanje pokazuje da 71 odsto Amerikanaca smatra da je korupcija široko rasprostranjena i u poslovnom sektoru. I taj procenat je porastao, ali je i dalje čak 18 procentnih poena manji nego kada je reč o vlasti.
Armstrong u analizi povezuje pad poverenja i sa ogromnim američkim javnim dugom, finansiranjem ratova, državnim subvencijama i velikim budžetima federalnih institucija.
Kao jedan od primera navodi Pentagon, koji godinama ne uspeva da prođe potpunu finansijsku reviziju, iako Kongres nastavlja da odobrava sve veće izdatke za odbranu.
Armstrong smatra da je poverenje dodatno narušeno tokom pandemije koronavirusa, kada su vlasti uvodile zatvaranja, ograničenja i druga vanredna ovlašćenja, a deo građana stekao utisak da pravila nisu jednako primenjivana na sve.
On kao posebno opasan trend vidi uverenje dela javnosti da se tužilaštva, obaveštajne službe, sudovi, poreske institucije i regulatorna tela mogu koristiti kao sredstva političkog obračuna.
Armstrong upozorava da problem postaje mnogo dublji od pada popularnosti konkretne administracije kada ogromna većina stanovništva više ne veruje institucijama.
Prema njegovoj oceni, najvažnije pitanje više nije da li Amerikanci smatraju da je korupcija široko rasprostranjena, već koliko dugo politički sistem može stabilno da funkcioniše ako gotovo devet od deset građana veruje da vlast ne radi u njihovom interesu.
