Južna Koreja sve brže izrasta u jednog od najvažnijih svetskih izvoznika oružja, a njen uspon nije slučajan rezultat sadašnjih geopolitičkih kriza, već posledica višedecenijske strategije vojnog osamostaljivanja.
Taj proces počeo je još krajem šezdesetih godina, u vreme Niksonove doktrine, kada su Sjedinjene Američke Države počele da prebacuju veći deo bezbednosne odgovornosti na svoje regionalne saveznike.
Za Južnu Koreju, koja je živela pod stalnom pretnjom Severne Koreje i u strahu od smanjivanja američkog vojnog prisustva, to je značilo jedno — mora sama da gradi snažnu vojnu industriju.
Decenijama kasnije, ta strategija pretvorila je Seul u jednog od najbrže rastućih igrača na globalnom tržištu naoružanja.
Danas, kada rat u Ukrajini, krize u Evropi i neizvesnost oko američkih garancija bezbednosti potresaju Zapad, južnokorejska vojna industrija dobija istorijsku priliku.
Posebno je važna politika Donalda Trampa, koji godinama dovodi u pitanje američke obaveze prema NATO saveznicima i traži od evropskih zemalja da više ulažu u sopstvenu odbranu.
U takvim okolnostima, Južna Koreja se predstavila kao brz, pouzdan i jeftiniji dobavljač oružja, sposoban da isporuči ono što tradicionalne zapadne fabrike često ne mogu — u kratkom roku i u velikim količinama.
Prema podacima koje navodi autor teksta, Južna Koreja je već deveti najveći izvoznik oružja na svetu i jedan od najbrže rastućih snabdevača u ovoj oblasti.
Velike južnokorejske kompanije, među kojima su Hanwha Group, Hyundai Rotem, LIG Nex1 i Korea Aerospace Industries, očekuju ogroman rast prihoda, koji bi do 2026. godine mogao da dostigne oko 37 milijardi dolara.
Najveći proboj Južna Koreja ostvarila je u Evropi, a posebno u Poljskoj.
Posle početka rata u Ukrajini, Varšava je potpisala ugovor vredan 13,7 milijardi dolara za kupovinu tenkova, raketnih sistema i artiljerije.
Taj dogovor postao je simbol novog položaja Južne Koreje unutar zapadnog bezbednosnog sistema.
Zemlje istočne Evrope, suočene sa sporim isporukama tradicionalnih zapadnih proizvođača, sve više se okreću Seulu, jer južnokorejske fabrike imaju stalno aktivne proizvodne linije zbog dugotrajne vojne napetosti sa Severnom Korejom.
Upravo je brzina isporuke jedna od najvećih prednosti Južne Koreje.
Dok se zapadne zemlje muče sa ograničenim kapacitetima i dugim rokovima proizvodnje, Seul može brže da ponudi velike količine naoružanja po konkurentnijim cenama.
Druga velika prednost je fleksibilnost.
Južnokorejske kompanije često pristaju na transfer tehnologije i lokalnu proizvodnju u zemljama kupcima, što je retkost među velikim izvoznicima oružja.
Takvi dogovori omogućavaju kupcima da istovremeno jačaju i sopstvenu vojnu industriju.
Kao primer se navodi Egipat, koji je prilagodio južnokorejsku haubicu K9 za potrebe pomorske odbrane, što je pomoglo da se 2022. godine obezbedi ugovor vredan 1,7 milijardi dolara.
Ipak, južnokorejski uspon ima i ograničenja.
Evropske zemlje sve više govore o „strateškoj autonomiji“ i želji da smanje zavisnost od spoljnih dobavljača.
Pored toga, Japan je ublažio svoja dugogodišnja ograničenja na izvoz oružja, što Južnoj Koreji donosi novog regionalnog konkurenta.
Snažan pritisak dolazi i od tradicionalnih evropskih proizvođača, posebno iz Nemačke, koji i dalje imaju veliku prednost u složenim i skupim vojnim sistemima, poput podmornica.
Uprkos svim preprekama, ambicija Seula je jasna — Južna Koreja želi da do 2030. godine postane četvrti najveći izvoznik oružja na svetu.
Bez obzira na to da li će taj cilj u potpunosti ostvariti, njen uspon već menja globalno tržište naoružanja.
Svet u kojem Amerika smanjuje direktne obaveze, Evropa žuri da se ponovo naoruža, a ratovi i krize traže brze isporuke, otvorio je prostor za novu vojnu silu Zapada — Južnu Koreju.
