Јужна Кореја све брже израста у једног од најважнијих светских извозника оружја, а њен успон није случајан резултат садашњих геополитичких криза, већ последица вишедеценијске стратегије војног осамостаљивања.
Тај процес почео је још крајем шездесетих година, у време Никсонове доктрине, када су Сједињене Америчке Државе почеле да пребацују већи део безбедносне одговорности на своје регионалне савезнике.
За Јужну Кореју, која је живела под сталном претњом Северне Кореје и у страху од смањивања америчког војног присуства, то је значило једно — мора сама да гради снажну војну индустрију.
Деценијама касније, та стратегија претворила је Сеул у једног од најбрже растућих играча на глобалном тржишту наоружања.
Данас, када рат у Украјини, кризе у Европи и неизвесност око америчких гаранција безбедности потресају Запад, јужнокорејска војна индустрија добија историјску прилику.
Посебно је важна политика Доналда Трампа, који годинама доводи у питање америчке обавезе према НАТО савезницима и тражи од европских земаља да више улажу у сопствену одбрану.
У таквим околностима, Јужна Кореја се представила као брз, поуздан и јефтинији добављач оружја, способан да испоручи оно што традиционалне западне фабрике често не могу — у кратком року и у великим количинама.
Према подацима које наводи аутор текста, Јужна Кореја је већ девети највећи извозник оружја на свету и један од најбрже растућих снабдевача у овој области.
Велике јужнокорејске компаније, међу којима су Hanwha Group, Hyundai Rotem, LIG Nex1 и Korea Aerospace Industries, очекују огроман раст прихода, који би до 2026. године могао да достигне око 37 милијарди долара.
Највећи пробој Јужна Кореја остварила је у Европи, а посебно у Пољској.
После почетка рата у Украјини, Варшава је потписала уговор вредан 13,7 милијарди долара за куповину тенкова, ракетних система и артиљерије.
Тај договор постао је симбол новог положаја Јужне Кореје унутар западног безбедносног система.
Земље источне Европе, суочене са спорим испорукама традиционалних западних произвођача, све више се окрећу Сеулу, јер јужнокорејске фабрике имају стално активне производне линије због дуготрајне војне напетости са Северном Корејом.
Управо је брзина испоруке једна од највећих предности Јужне Кореје.
Док се западне земље муче са ограниченим капацитетима и дугим роковима производње, Сеул може брже да понуди велике количине наоружања по конкурентнијим ценама.
Друга велика предност је флексибилност.
Јужнокорејске компаније често пристају на трансфер технологије и локалну производњу у земљама купцима, што је реткост међу великим извозницима оружја.
Такви договори омогућавају купцима да истовремено јачају и сопствену војну индустрију.
Као пример се наводи Египат, који је прилагодио јужнокорејску хаубицу К9 за потребе поморске одбране, што је помогло да се 2022. године обезбеди уговор вредан 1,7 милијарди долара.
Ипак, јужнокорејски успон има и ограничења.
Европске земље све више говоре о „стратешкој аутономији“ и жељи да смање зависност од спољних добављача.
Поред тога, Јапан је ублажио своја дугогодишња ограничења на извоз оружја, што Јужној Кореји доноси новог регионалног конкурента.
Снажан притисак долази и од традиционалних европских произвођача, посебно из Немачке, који и даље имају велику предност у сложеним и скупим војним системима, попут подморница.
Упркос свим препрекама, амбиција Сеула је јасна — Јужна Кореја жели да до 2030. године постане четврти највећи извозник оружја на свету.
Без обзира на то да ли ће тај циљ у потпуности остварити, њен успон већ мења глобално тржиште наоружања.
Свет у којем Америка смањује директне обавезе, Европа жури да се поново наоружа, а ратови и кризе траже брзе испоруке, отворио је простор за нову војну силу Запада — Јужну Кореју.
