Француска не мора да бира између подршке палестинској државности и подршке палестинској демократији, наводи се у ауторском тексту који је објавио „Монд“.
У тексту се подсећа да је пре годину дана палестински председник Махмуд Абас обећао француском председнику Емануелу Макрону да ће у року од 12 месеци бити одржани председнички и парламентарни избори, као део ширег пакета политичких реформи.
Абас је 9. јуна 2025. године упутио писмо Макрону и другим међународним лидерима, обећавајући реформе које би требало да обнове легитимитет палестинских институција. У средишту тог обећања била је јасна и проверљива обавеза — да Палестинци изаберу председника и парламент у року од годину дана.
Макрон је неколико недеља касније поздравио ту обавезу, представљајући је као доказ да палестинске институције могу да буду реформисане, обновљене и припремљене за државност.
Међутим, годину дана касније, нема ни председничких ни парламентарних избора. Није објављен чак ни изборни календар. Аутор текста зато поставља питање да ли Француска сада намерава да брани обавезу коју је јавно поздравила.
У тексту се истиче да Палестинци скоро две деценије нису имали прилику да бирају национално руководство. Последњи председнички избори, на којима је Абас дошао на власт, одржани су 2005. године, док су последњи парламентарни избори били 2006. године.
Уместо демократске обнове, како се наводи, Палестинци су добили наставак старог политичког система, унутрашње борбе за наследство и јачање Абасове контроле унутар Фатаха. Посебно се указује на недавни конгрес Фатаха, на којем Абас није имао противкандидата, док је његов син Јасер Абас ушао у највише руководство покрета.
Аутор сматра да избори за Палестинско национално веће не могу бити замена за председничке и парламентарне изборе, јер је обавеза дата Француској била прецизна и односила се управо на институције кроз које Палестинци остварују демократски суверенитет.
Према ставу изнетом у тексту, палестинска држава без демократског легитимитета била би крхак пројекат изграђен на слабим темељима. Зато Француска, ако заиста подржава решење о две државе, мора истовремено да инсистира и на палестинској демократији.
Макрон се позива да јавно поручи да Палестинци имају право да бирају своје лидере и да се председнички и парламентарни избори више не могу бесконачно одлагати.
Закључак текста је да Француска не сме да прихвати симболичне реформе као замену за стварну демократску обнову. У супротном, то не би био само неуспех палестинских реформи, већ и пораз демократског принципа који Париз тврди да брани.

