Dug period relativnog mira posle Drugog svetskog rata počivao je na dve velike ideje: da su osvajački ratovi neprihvatljivi i da imperije moraju da ostanu deo prošlosti.
Svet je od 1945. godine izbegao novi katastrofalni rat velikih sila, ali sve više pokazatelja upozorava da se taj poredak ozbiljno urušava. Poslednjih godina umnožili su se međudržavni i građanski ratovi, dok su velike sile sve spremnije da silu koriste kao sredstvo politike.
Rat Rusije protiv Ukrajine i zajednički američko-izraelski rat protiv Irana navode se kao primeri povratka agresivne sile u međunarodne odnose.
Istovremeno, nuklearne države modernizuju i šire svoje arsenale, sporazumi o kontroli naoružanja se urušavaju, a čak i nuklearna postrojenja postaju potencijalne mete u vojnim sukobima.
Države širom sveta ponovo se naoružavaju tempom koji nije viđen od osamdesetih godina prošlog veka. Od Ukrajine i Palestine do Sudana i Irana, diplomatija je sve slabija, rascepkana i uglavnom reaguje tek kada sukobi već eskaliraju.
Prva velika ideja na kojoj je izgrađen posleratni poredak nastala je iz razaranja dva svetska rata, u kojima je stradalo oko 100 miliona ljudi. Druga je izrasla iz vekova kolonijalne vladavine i borbe naroda Azije, Afrike i Latinske Amerike za samoopredeljenje.
Obe ideje ugrađene su u Povelju Ujedinjenih nacija, potpisanu u San Francisku u junu 1945. godine.
Ipak, Ujedinjene nacije su poslednjih decenija u velikoj meri izgubile sposobnost da budu ozbiljan mirovni faktor. Mnogi krizu objašnjavaju slomom takozvanog liberalnog ili pravila zasnovanog međunarodnog poretka, ali suštinski problem je dublji.
Pravi slom nije samo u povlačenju Amerike ili slabljenju institucija, već u napuštanju dve osnovne posleratne zabrane: zabrane agresivnog rata i zabrane povratka imperijalne dominacije.
Ta kriza je posledica gubitka kolektivnog sećanja na užase rata i imperija, ali i zaborava da su Ujedinjene nacije u ranijim decenijama imale značajne uspehe u sprečavanju i smirivanju sukoba.
Svet koji danas nastaje sve je više multipolaran. Nijedna sila više ne može sama da dominira međunarodnom politikom. Zbog toga sadašnji trenutak više liči na period ranijih Ujedinjenih nacija, od pedesetih do kraja osamdesetih godina, nego na eru američke globalne nadmoći posle Hladnog rata.
U takvom svetu uloga Ujedinjenih nacija mogla bi ponovo da postane ključna, posebno u trenucima kada zaraćene strane traže izlaz iz sukoba, ali ne žele da izgledaju kao poražene.
U prošlosti su generalni sekretari UN često igrali upravo takvu ulogu — pomagali su stranama u sukobu da se povuku sa ivice, da sačuvaju obraz i da istovremeno bude očuvano pravilo da osvajački rat i imperijalna dominacija ne smeju biti prihvatljivi.
Zato obnova UN ne može biti samo birokratska reforma. Nije dovoljno promeniti procedure, broj mesta ili institucionalne mehanizme. Potrebno je obnoviti političku volju i moralno uverenje da svet ne sme ponovo da postane prostor u kojem najjači uzimaju šta žele.
Budući generalni sekretar UN morao bi da bude ličnost sposobna da oživi te principe u praksi, a države i javnost morale bi ponovo da traže svet u kojem ni rat ni imperija nisu prihvatljivi kao normalno stanje.
UN nikada nisu bile savršena institucija, ali su u prošlosti mogle da deluju zato što su njihovi osnivački principi bili politički živi. Države i narodi su ih branili, pozivali se na njih i smatrali ih osnovom međunarodnog poretka.
Ako svet želi novi i trajniji mir, prvi korak nije stvaranje još jedne tehnokratske reforme, već povratak temeljnoj ideji zbog koje su Ujedinjene nacije i nastale: da se spreči povratak sveta u kojem rat i imperije ponovo odlučuju sudbinu naroda.
