Научници су документовали најдужа до сада забележена путовања грбавих китова током њиховог живота, након што су две праћене јединке уочене на огромним удаљеностима — код обала Аустралије и Бразила.
Један грбави кит први пут је забележен код Квинсленда, на источној обали Аустралије, 2007. године, а поново је виђен 2013. године. Шест година касније појавио се у близини Сао Паула у Бразилу, што представља растојање од око 14.200 километара између места на којима је уочен.
Други кит је први пут регистрован код обале бразилске државе Баија 2003. године, а затим је, 22 године касније, уочен код Херви Беја у Квинсленду. Растојање између те две тачке износи око 15.100 километара.
Истраживачи истичу да није могуће утврдити тачну руту којом су китови пливали, нити укупну пређену удаљеност. Наведене бројке показују само растојање између места на којима су јединке фотографски идентификоване.
Грбави китови живе у океанима широм света и познати су по неким од најдужих миграција међу сисарима. Током топлијих месеци хране се у хладнијим водама, углавном крилом и ситном рибом, стварајући залихе масти за зиму.
Када дође хладнији период, мигрирају ка топлијим тропским подручјима, укључујући воде код Бразила и Аустралије, где се размножавају.
Научници сматрају да овако дуга путовања нису редовна миграција, већ ретки догађаји који се вероватно дешавају једном у животу појединих јединки.
У оквиру истраживања анализиране су хиљаде идентификованих китова, али је само 0,01 одсто показало овакве изузетно дуге преласке између удаљених океанских подручја.
Иако су овакви случајеви ретки, научници наглашавају да су важни за дугорочно здравље популација китова, јер кретање јединки између удаљених група може да помогне очувању генетске разноврсности.
Истраживачи претпостављају да би климатске промене и загревање океана у будућности могле да учине овакве преласке чешћим.
Промене у Јужном океану, укључујући померање морског леда и промену распрострањености антарктичког крила, могле би да утичу на кретање китова и њихове миграционе путеве.

