Дуг период релативног мира после Другог светског рата почивао је на две велике идеје: да су освајачки ратови неприхватљиви и да империје морају да остану део прошлости.
Свет је од 1945. године избегао нови катастрофални рат великих сила, али све више показатеља упозорава да се тај поредак озбиљно урушава. Последњих година умножили су се међудржавни и грађански ратови, док су велике силе све спремније да силу користе као средство политике.
Рат Русије против Украјине и заједнички америчко-израелски рат против Ирана наводе се као примери повратка агресивне силе у међународне односе.
Истовремено, нуклеарне државе модернизују и шире своје арсенале, споразуми о контроли наоружања се урушавају, а чак и нуклеарна постројења постају потенцијалне мете у војним сукобима.
Државе широм света поново се наоружавају темпом који није виђен од осамдесетих година прошлог века. Од Украјине и Палестине до Судана и Ирана, дипломатија је све слабија, расцепкана и углавном реагује тек када сукоби већ ескалирају.
Прва велика идеја на којој је изграђен послератни поредак настала је из разарања два светска рата, у којима је страдало око 100 милиона људи. Друга је израсла из векова колонијалне владавине и борбе народа Азије, Африке и Латинске Америке за самоопредељење.
Обе идеје уграђене су у Повељу Уједињених нација, потписану у Сан Франциску у јуну 1945. године.
Ипак, Уједињене нације су последњих деценија у великој мери изгубиле способност да буду озбиљан мировни фактор. Многи кризу објашњавају сломом такозваног либералног или правила заснованог међународног поретка, али суштински проблем је дубљи.
Прави слом није само у повлачењу Америке или слабљењу институција, већ у напуштању две основне послератне забране: забране агресивног рата и забране повратка империјалне доминације.
Та криза је последица губитка колективног сећања на ужасе рата и империја, али и заборава да су Уједињене нације у ранијим деценијама имале значајне успехе у спречавању и смиривању сукоба.
Свет који данас настаје све је више мултиполаран. Ниједна сила више не може сама да доминира међународном политиком. Због тога садашњи тренутак више личи на период ранијих Уједињених нација, од педесетих до краја осамдесетих година, него на еру америчке глобалне надмоћи после Хладног рата.
У таквом свету улога Уједињених нација могла би поново да постане кључна, посебно у тренуцима када зараћене стране траже излаз из сукоба, али не желе да изгледају као поражене.
У прошлости су генерални секретари УН често играли управо такву улогу — помагали су странама у сукобу да се повуку са ивице, да сачувају образ и да истовремено буде очувано правило да освајачки рат и империјална доминација не смеју бити прихватљиви.
Зато обнова УН не може бити само бирократска реформа. Није довољно променити процедуре, број места или институционалне механизме. Потребно је обновити политичку вољу и морално уверење да свет не сме поново да постане простор у којем најјачи узимају шта желе.
Будући генерални секретар УН морао би да буде личност способна да оживи те принципе у пракси, а државе и јавност морале би поново да траже свет у којем ни рат ни империја нису прихватљиви као нормално стање.
УН никада нису биле савршена институција, али су у прошлости могле да делују зато што су њихови оснивачки принципи били политички живи. Државе и народи су их бранили, позивали се на њих и сматрали их основом међународног поретка.
Ако свет жели нови и трајнији мир, први корак није стварање још једне технократске реформе, већ повратак темељној идеји због које су Уједињене нације и настале: да се спречи повратак света у којем рат и империје поново одлучују судбину народа.
