Аустралијска странка One Nation, коју предводи Полин Хансон, нашла се под све већом пажњом због спољнополитичких ставова који би, ако би били спроведени, значајно променили место Аустралије у свету.
Странка нема детаљно разрађен спољнополитички програм, али се из досадашњих изјава и предлога види јасан правац: мање ослањања на међународне институције, оштрији однос према Кини, смањење стране помоћи, снажније наоружавање и политика „Аустралија на првом месту“.
Један од најупадљивијих предлога One Nation односи се на повлачење Аустралије из више међународних организација и споразума, укључујући Уједињене нације, Светску здравствену организацију и Париски климатски споразум.
Полин Хансон и њена странка тврде да би такав потез заштитио аустралијски суверенитет и уштедео новац, док критичари упозоравају да би Аустралија тиме изгубила утицај у институцијама у којима се доносе важне међународне одлуке.
Професор Дарен Лим са Аустралијског националног универзитета оценио је да популистичке странке често обећавају враћање контроле тако што желе да умање утицај глобализације и међународних правила.
Међутим, по његовом мишљењу, излазак из међународних тела не би повећао моћ Аустралије, већ би је смањио, јер би Канбера изгубила глас у институцијама у којима може да утиче на токове у региону.
Још оштрије је реаговао Широ Армстронг, такође са Аустралијског националног универзитета, који је оценио да би такав заокрет уништио углед Аустралије као озбиљне и конструктивне средње силе.
Други кључни део политике One Nation односи се на Кину.
Полин Хансон годинама критикује кинеске инвестиције, кинеску имиграцију и утицај Пекинга у региону. Њена странка Кину види као јасну и непосредну војну претњу.
Када је кинеска поморска група прошле године пловила око великог дела Аустралије, Хансон је оценила да Пекинг шаље поруку да може да угрози највеће аустралијске градове.
Њен одговор је једноставан — Аустралији је, како поручује, потребно много више ракета, као и више бродова, подморница, авиона и копнених платформи које могу да их носе и испаљују.
One Nation је такође предложио да се војни буџет повећа на пет одсто бруто домаћег производа, што је далеко више од циљева две највеће аустралијске странке.
Хансон тврди да би то коштало око 70 до 80 милијарди долара, док поједини аналитичари процењују да би реалан трошак могао бити чак око 400 милијарди долара током четири године.
Посебно осетљиво питање је Тајван.
Аустралија званично признаје Народну Републику Кину, али одржава незваничне политичке и економске односе са Тајваном. Полин Хансон жели да тај баланс прекине и да Аустралија призна Тајван као независну државу.
Она је раније у Сенату изјавила да је политика „једне Кине“ само дипломатска фикција која не одражава стварност.
Стручњаци упозоравају да би такав потез могао да изазове жестоку економску одмазду Пекинга, јер је Кина највећи трговински партнер Аустралије.
Армстронг је оценио да би једнострано признање Тајвана било једна од најштетнијих спољнополитичких одлука у модерној аустралијској историји.
One Nation истовремено снажно подржава AUKUS, безбедносни споразум Аустралије, Сједињених Америчких Држава и Велике Британије, који предвиђа и изградњу нуклеарних подморница за Аустралију.
Полин Хансон је више пута јавно хвалила Доналда Трампа и подржавала његову политику царина, али унутар њене странке постоје и гласови који показују далеко већу скепсу према Сједињеним Америчким Државама.
Посебну пажњу изазива и став One Nation према страној помоћи.
Хансон годинама тврди да Аустралија превише новца даје другим земљама, посебно у Пацифику, док се истовремено суочава са домаћим проблемима.
На прошлим изборима странка је обећала да ће преусмерити и смањити страну помоћ, што би могло да значи рез од око 60 одсто.
Полин Хансон је посебно критиковала пацифичке земље које примају аустралијски новац, а истовремено развијају блиске односе са Кином.
Она сматра да би Аустралија морала да услови помоћ: или сарадња са Канбером, или престанак финансирања.
Критичари, међутим, упозоравају да би такав потез могао да произведе супротан ефекат — ако се Аустралија повуче из Пацифика, простор би највероватније попунила Кина.
То би, како оцењују стручњаци, дугорочно могло да буде много скупље за Аустралију, јер су дипломатија и развојна помоћ јефтинији од војног надметања.
Спољнополитички правац One Nation зато се своди на оштру комбинацију национализма, изолационизма, протекционизма и војног јачања.
За присталице Полин Хансон, то је повратак суверенитету и одбрана националних интереса.
За њене критичаре, то је ризичан заокрет који би Аустралију могао да посвађа са партнерима, ослаби њен утицај у региону и отвори простор Кини управо тамо где Канбера покушава да га затвори.
