Ирански војни капацитети, укључујући балистичке ракете, беспилотне летелице и разгранату одбрамбену инфраструктуру, представљају значајан фактор у проценама Сједињених Америчких Држава и Израела о могућим новим војним операцијама против Техерана. Иако Вашингтон и Тел Авив располажу технолошки напреднијим ваздухопловним снагама, евентуални напад на Иран носио би ризик од иранске одмазде и ширења сукоба на друге делове Блиског истока.
Један од најважнијих елемената иранске стратегије одвраћања јесте велики арсенал балистичких и крстарећих ракета различитог домета, које Техеран развија деценијама, настојећи да надокнади ограничења свог ратног ваздухопловства.
Иран располаже и различитим типовима беспилотних летелица, укључујући извиђачке и ударне системе, који се могу користити самостално или у комбинацији са ракетним нападима.
Таква комбинација представља изазов за противваздухопловну одбрану, нарочито у случају истовремене употребе већег броја пројектила и дронова.
Искуства из досадашњих директних сукоба Ирана и Израела показала су да је део иранских ракета успевао да пробије израелску противракетну одбрану, али и да су израелски и савезнички системи пресрели велики број пројектила.
То указује на сложеност могућег новог сукоба, у којем би обе стране настојале да истовремено заштите сопствену инфраструктуру и нанесу штету противничким војним капацитетима.
Посебан проблем за америчко и израелско војно планирање представљају распоређеност иранских војних постројења, њихова заштита и могућност премештања мобилних ракетних система.
Иран је значајан део своје војне инфраструктуре развијао са циљем да смањи њену рањивост на ваздушне нападе. Међутим, стварни степен очуваности и оперативне способности тих система након претходних сукоба није могуће поуздано утврдити само на основу јавних изјава.
Техеран је више пута поручио да ће на сваки нови напад на своју територију одговорити војним средствима, позивајући се на право на самоодбрану предвиђено Повељом Уједињених нација.
Поред непосредне заштите сопствене територије, иранско руководство придаје велики значај положају земље у Персијском заливу и близини Ормуског мореуза, кроз који пролази значајан део светске трговине нафтом.
Ширење војног сукоба на тај простор могло би да угрози трговачку пловидбу, енергетску инфраструктуру и снабдевање светског тржишта нафтом и природним гасом.
Управо због тога могуће последице америчко-израелске војне операције не би биле ограничене искључиво на Иран.
Америчке војне базе и објекти у региону такође представљају важан елемент безбедносних процена, јер би евентуална ескалација могла да захвати државе у којима се налазе америчке снаге.
Истовремено, Сједињене Америчке Државе и Израел располажу значајним обавештајним, ваздухопловним и технолошким предностима, што им омогућава извођење сложених операција против војних циљева.
Међутим, успешан напад на појединачне објекте не мора нужно да значи и потпуно уништавање противничких способности за одмазду.
Важну улогу у таквим проценама има и чињеница да би продужени сукоб захтевао велике количине противракетних пресретача, муниције и других војних ресурса.
Дуготрајна размена удара могла би да повећа економске трошкове рата и додатно оптерети одбрамбене системе свих укључених страна.
С друге стране, Иран би у случају ширег сукоба такође био суочен са озбиљним ризицима, укључујући нова оштећења војне, индустријске и енергетске инфраструктуре.
Због тога процене могућег војног сукоба не зависе само од броја ракета, авиона или беспилотних летелица, већ и од способности сваке стране да поднесе губитке, обнови ресурсе и спречи ескалацију коју више не би могла да контролише.
Ирански војни капацитети, према томе, не искључују могућност новог америчког или израелског напада, али значајно утичу на процену његове цене, трајања и потенцијалних последица по регионалну безбедност.
