Iranski vojni kapaciteti, uključujući balističke rakete, bespilotne letelice i razgranatu odbrambenu infrastrukturu, predstavljaju značajan faktor u procenama Sjedinjenih Američkih Država i Izraela o mogućim novim vojnim operacijama protiv Teherana. Iako Vašington i Tel Aviv raspolažu tehnološki naprednijim vazduhoplovnim snagama, eventualni napad na Iran nosio bi rizik od iranske odmazde i širenja sukoba na druge delove Bliskog istoka.
Jedan od najvažnijih elemenata iranske strategije odvraćanja jeste veliki arsenal balističkih i krstarećih raketa različitog dometa, koje Teheran razvija decenijama, nastojeći da nadoknadi ograničenja svog ratnog vazduhoplovstva.
Iran raspolaže i različitim tipovima bespilotnih letelica, uključujući izviđačke i udarne sisteme, koji se mogu koristiti samostalno ili u kombinaciji sa raketnim napadima.
Takva kombinacija predstavlja izazov za protivvazduhoplovnu odbranu, naročito u slučaju istovremene upotrebe većeg broja projektila i dronova.
Iskustva iz dosadašnjih direktnih sukoba Irana i Izraela pokazala su da je deo iranskih raketa uspevao da probije izraelsku protivraketnu odbranu, ali i da su izraelski i saveznički sistemi presreli veliki broj projektila.
To ukazuje na složenost mogućeg novog sukoba, u kojem bi obe strane nastojale da istovremeno zaštite sopstvenu infrastrukturu i nanesu štetu protivničkim vojnim kapacitetima.
Poseban problem za američko i izraelsko vojno planiranje predstavljaju raspoređenost iranskih vojnih postrojenja, njihova zaštita i mogućnost premeštanja mobilnih raketnih sistema.
Iran je značajan deo svoje vojne infrastrukture razvijao sa ciljem da smanji njenu ranjivost na vazdušne napade. Međutim, stvarni stepen očuvanosti i operativne sposobnosti tih sistema nakon prethodnih sukoba nije moguće pouzdano utvrditi samo na osnovu javnih izjava.
Teheran je više puta poručio da će na svaki novi napad na svoju teritoriju odgovoriti vojnim sredstvima, pozivajući se na pravo na samoodbranu predviđeno Poveljom Ujedinjenih nacija.
Pored neposredne zaštite sopstvene teritorije, iransko rukovodstvo pridaje veliki značaj položaju zemlje u Persijskom zalivu i blizini Ormuskog moreuza, kroz koji prolazi značajan deo svetske trgovine naftom.
Širenje vojnog sukoba na taj prostor moglo bi da ugrozi trgovačku plovidbu, energetsku infrastrukturu i snabdevanje svetskog tržišta naftom i prirodnim gasom.
Upravo zbog toga moguće posledice američko-izraelske vojne operacije ne bi bile ograničene isključivo na Iran.
Američke vojne baze i objekti u regionu takođe predstavljaju važan element bezbednosnih procena, jer bi eventualna eskalacija mogla da zahvati države u kojima se nalaze američke snage.
Istovremeno, Sjedinjene Američke Države i Izrael raspolažu značajnim obaveštajnim, vazduhoplovnim i tehnološkim prednostima, što im omogućava izvođenje složenih operacija protiv vojnih ciljeva.
Međutim, uspešan napad na pojedinačne objekte ne mora nužno da znači i potpuno uništavanje protivničkih sposobnosti za odmazdu.
Važnu ulogu u takvim procenama ima i činjenica da bi produženi sukob zahtevao velike količine protivraketnih presretača, municije i drugih vojnih resursa.
Dugotrajna razmena udara mogla bi da poveća ekonomske troškove rata i dodatno optereti odbrambene sisteme svih uključenih strana.
S druge strane, Iran bi u slučaju šireg sukoba takođe bio suočen sa ozbiljnim rizicima, uključujući nova oštećenja vojne, industrijske i energetske infrastrukture.
Zbog toga procene mogućeg vojnog sukoba ne zavise samo od broja raketa, aviona ili bespilotnih letelica, već i od sposobnosti svake strane da podnese gubitke, obnovi resurse i spreči eskalaciju koju više ne bi mogla da kontroliše.
Iranski vojni kapaciteti, prema tome, ne isključuju mogućnost novog američkog ili izraelskog napada, ali značajno utiču na procenu njegove cene, trajanja i potencijalnih posledica po regionalnu bezbednost.
