Gotovo četiri meseca nakon što su Sjedinjene Države i Izrael napali Iran, ishod sukoba za Peking izgleda znatno povoljnije nego što se u početku očekivalo.
Kinesko rukovodstvo je u prvim danima rata strahovalo od mogućeg pada još jednog prijateljskog režima na Bliskom istoku. Međutim, Teheran je opstao, a rat je, prema oceni brojnih analitičara, pokazao ograničenja američke moći.
Kina je u međuvremenu ojačala diplomatski uticaj, predstavila se kao zagovornik mira i čak dobila pohvale američkog predsednika Donalda Trampa.
Peking je zahvaljujući velikim strateškim rezervama nafte i okretanju zelenim tehnologijama lakše prebrodio energetsku krizu od mnogih drugih zemalja u regionu.
Kinesko ministarstvo spoljnih poslova pozdravilo je američko-iranski dogovor i poručilo da je Peking spreman da igra aktivnu ulogu u obnavljanju mira na Bliskom istoku.
Portparol kineskog ministarstva nije potvrdio da je Kina imala konkretnu ulogu u postizanju dogovora, ali je naglasio da je Peking ulagao stalne napore da se rat okonča, uključujući i mirovni predlog u četiri tačke koji je Si Đinping predstavio u aprilu.
Pohvale su stigle i iz Vašingtona. Tramp je zahvalio Kini i predsedniku Siju, navodeći da je Peking ostao neutralan i da nije iskoristio svoju pomorsku moć da prkosi američkoj blokadi iranskih luka.
Tokom sukoba Kina je vodila opreznu politiku. Osudila je američki i izraelski napad na Iran, nastavila da kupuje iransku naftu uprkos američkim sankcijama, ali je istovremeno održavala komunikaciju sa svim stranama.
Dok se rat razvijao, Peking su posetili brojni strani zvaničnici, uključujući Trampa, iranskog ministra spoljnih poslova Abasa Arakčija i lidere Pakistana, koji je imao ulogu važnog posrednika.
Teheran je u ranoj fazi pregovora tražio kinesku podršku kao garanta mirovnog sporazuma, ali Peking nije pokazao želju da preuzme takvu formalnu i rizičnu ulogu.
Glavni kineski diplomata Vang Ji razgovarao je telefonom sa Arakčijem i poručio da pitanje plovidbe kroz Ormuski moreuz mora biti rešeno na odgovarajući način.
„Svanula je zora mira. Sada je ključno da sve strane zaista sprovedu svoje obaveze i uklone mešanja sa svih strana“, poručio je Vang.
U Kini se sve više raspravlja o tome da li je ovaj sukob bio svojevrsni „suecki trenutak“ za Sjedinjene Države — simboličan znak slabljenja velike sile, kao što je Suecka kriza pedesetih godina označila pad britanskog uticaja.
Kineski analitičari ukazuju da se američka vojna moć nije pokazala onako nadmoćnom kako je Vašington očekivao. Posebno ističu da izostanak jedinstvene podrške ključnih saveznika pokazuje sve veće pukotine u zapadnom savezničkom sistemu.
U Pekingu se ocenjuje da je Kina, iako nije želela da nosi „oreol pobednika“ u dalekom bliskoistočnom ratu, ipak dobila na međunarodnom ugledu.
Sukob je, prema tim ocenama, pokazao uspeh kineskog strateškog planiranja u suočavanju sa energetskim potresima, ali i privlačnost njenog modela mirnog razvoja.
Pojedini kineski komentatori smatraju da je rat umanjio i američku moć odvraćanja kada je reč o Tajvanu. Kao razlog navode ograničene američke zalihe municije i nesposobnost Vašingtona da brzo okupi široku zapadnu koaliciju čak i protiv izolovanog protivnika kao što je Iran.
Ipak, otvoreno je pitanje kako će Kina iskoristiti ono što vidi kao slabljenje američkog položaja.
Peking se dugo zalaže za multipolarni svet i verovatno će ovaj sukob koristiti kao argument protiv bezbednosnog poretka kojim dominiraju Sjedinjene Države.
Ipak, tokom rata Kina nije želela da otvoreno preuzme vodeću ulogu niti da bezrezervno stane na jednu stranu. Podržala je Iran retorički, ali je istovremeno održavala kontakte sa zalivskim državama koje su se našle pod iranskim udarima.
Prema procenama analitičara, Peking je podsticao Teheran da pregovara sa Vašingtonom, ali je sve vreme pažljivo čuvao sopstvene interese.
Kina ostaje najveći kupac iranske nafte, ali istovremeno uspeva da održi stabilan kanal komunikacije sa Vašingtonom.
Iako neki u Kini govore o američkom „sueckom trenutku“, to ne znači da Peking automatski preuzima vrh svetskog poretka. Kineski zvaničnici dugo tvrde da ne žele da budu supersila po američkom modelu.
Sjedinjene Države i dalje ostaju najmoćniji spoljni akter na Bliskom istoku, ali je rat pokazao da njihova dominacija sada ima daleko veću političku, vojnu, ekonomsku i reputacionu cenu.
Za Kinu, to je prilika da svoj pristup — zasnovan na suverenitetu, nemešanju i razvoju — predstavi kao privlačniju alternativu mnogim zemljama.
