Готово четири месеца након што су Сједињене Државе и Израел напали Иран, исход сукоба за Пекинг изгледа знатно повољније него што се у почетку очекивало.
Кинеско руководство је у првим данима рата страховало од могућег пада још једног пријатељског режима на Блиском истоку. Међутим, Техеран је опстао, а рат је, према оцени бројних аналитичара, показао ограничења америчке моћи.
Кина је у међувремену ојачала дипломатски утицај, представила се као заговорник мира и чак добила похвале америчког председника Доналда Трампа.
Пекинг је захваљујући великим стратешким резервама нафте и окретању зеленим технологијама лакше пребродио енергетску кризу од многих других земаља у региону.
Кинеско министарство спољних послова поздравило је америчко-ирански договор и поручило да је Пекинг спреман да игра активну улогу у обнављању мира на Блиском истоку.
Портпарол кинеског министарства није потврдио да је Кина имала конкретну улогу у постизању договора, али је нагласио да је Пекинг улагао сталне напоре да се рат оконча, укључујући и мировни предлог у четири тачке који је Си Ђинпинг представио у априлу.
Похвале су стигле и из Вашингтона. Трамп је захвалио Кини и председнику Сију, наводећи да је Пекинг остао неутралан и да није искористио своју поморску моћ да пркоси америчкој блокади иранских лука.
Током сукоба Кина је водила опрезну политику. Осудила је амерички и израелски напад на Иран, наставила да купује иранску нафту упркос америчким санкцијама, али је истовремено одржавала комуникацију са свим странама.
Док се рат развијао, Пекинг су посетили бројни страни званичници, укључујући Трампа, иранског министра спољних послова Абаса Аракчија и лидере Пакистана, који је имао улогу важног посредника.
Техеран је у раној фази преговора тражио кинеску подршку као гаранта мировног споразума, али Пекинг није показао жељу да преузме такву формалну и ризичну улогу.
Главни кинески дипломата Ванг Ји разговарао је телефоном са Аракчијем и поручио да питање пловидбе кроз Ормуски мореуз мора бити решено на одговарајући начин.
„Сванула је зора мира. Сада је кључно да све стране заиста спроведу своје обавезе и уклоне мешања са свих страна“, поручио је Ванг.
У Кини се све више расправља о томе да ли је овај сукоб био својеврсни „суецки тренутак“ за Сједињене Државе — симболичан знак слабљења велике силе, као што је Суецка криза педесетих година означила пад британског утицаја.
Кинески аналитичари указују да се америчка војна моћ није показала онако надмоћном како је Вашингтон очекивао. Посебно истичу да изостанак јединствене подршке кључних савезника показује све веће пукотине у западном савезничком систему.
У Пекингу се оцењује да је Кина, иако није желела да носи „ореол победника“ у далеком блискоисточном рату, ипак добила на међународном угледу.
Сукоб је, према тим оценама, показао успех кинеског стратешког планирања у суочавању са енергетским потресима, али и привлачност њеног модела мирног развоја.
Поједини кинески коментатори сматрају да је рат умањио и америчку моћ одвраћања када је реч о Тајвану. Као разлог наводе ограничене америчке залихе муниције и неспособност Вашингтона да брзо окупи широку западну коалицију чак и против изолованог противника као што је Иран.
Ипак, отворено је питање како ће Кина искористити оно што види као слабљење америчког положаја.
Пекинг се дуго залаже за мултиполарни свет и вероватно ће овај сукоб користити као аргумент против безбедносног поретка којим доминирају Сједињене Државе.
Ипак, током рата Кина није желела да отворено преузме водећу улогу нити да безрезервно стане на једну страну. Подржала је Иран реторички, али је истовремено одржавала контакте са заливским државама које су се нашле под иранским ударима.
Према проценама аналитичара, Пекинг је подстицао Техеран да преговара са Вашингтоном, али је све време пажљиво чувао сопствене интересе.
Кина остаје највећи купац иранске нафте, али истовремено успева да одржи стабилан канал комуникације са Вашингтоном.
Иако неки у Кини говоре о америчком „суецком тренутку“, то не значи да Пекинг аутоматски преузима врх светског поретка. Кинески званичници дуго тврде да не желе да буду суперсила по америчком моделу.
Сједињене Државе и даље остају најмоћнији спољни актер на Блиском истоку, али је рат показао да њихова доминација сада има далеко већу политичку, војну, економску и репутациону цену.
За Кину, то је прилика да свој приступ — заснован на суверенитету, немешању и развоју — представи као привлачнију алтернативу многим земљама.
