Канадска компанија The Metals Company могла би да постане прва фирма која ће комерцијално вадити минерале са међународног морског дна, ослањајући се на америчку процедуру која заобилази регулаторни оквир Уједињених нација.
Глобална трка за критичним минералима све више се сели у дубине океана, где се налазе огромне количине полиметалних нодула — наслага богатих кобалтом, никлом, бакром, манганом и ретким земним елементима.
Потражња за тим сировинама нагло расте због електричних возила, обновљивих извора енергије, батерија и војне индустрије, због чега владе и компаније све више гледају ка ресурсима на дну океана.
Компанија The Metals Company, са седиштем у Ванкуверу, саопштила је 28. маја да је њен захтев за истражну лиценцу USA-B потврдила америчка Национална управа за океане и атмосферу.
Следећи корак биће објављивање нацрта студије утицаја на животну средину и јавне консултације. Компанија очекује да би процес могао да доведе до добијања комерцијалне дозволе за рударење до првог квартала 2027. године.
Највећа препрека за дубокоморско рударење више није технологија, већ право. Већина полиметалних нодула налази се у међународним водама, изван територијалне надлежности било које државе.
Око 90 одсто чланица УН ратификовало је Конвенцију УН о праву мора, која дубоко морско дно дефинише као „заједничко наслеђе човечанства“. Према том оквиру, ресурси морског дна припадају човечанству у целини и њихово коришћење треба да се регулише преко Међународне управе за морско дно.
Сједињене Америчке Државе, међутим, никада нису ратификовале ту конвенцију. Управо на то се сада ослања Вашингтон, који тврди да није обавезан да тражи дозволу УН за пројекте дубокоморског рударења.
Амерички председник Доналд Трамп потписао је у априлу 2025. године извршну наредбу којом се федералним агенцијама налаже да убрзају одобравање пројеката рударења на морском дну изван америчких националних вода.
The Metals Company USA потом је поднела први захтев за комерцијалну дозволу за експлоатацију дела пацифичког морског дна. Првобитни захтев обухватао је око 25.000 квадратних километара, а касније је проширен на приближно 65.000 квадратних километара.
Овај приступ изазвао је оштру реакцију Међународне управе за морско дно. Генерална секретарка те организације Летисија Карваљо поручила је да ниједна држава нема право да једнострано експлоатише минералне ресурсе дубоког мора изван правног оквира утврђеног Конвенцијом УН о праву мора.
Међународна управа за морско дно већ више од деценије покушава да усагласи правила за комерцијално дубокоморско рударење. Преговори су почели 2014. године, али до јуна 2026. године коначни правилник још није усвојен.
Застој у преговорима све више нервира рударске компаније, које тврде да су минерали са дна океана неопходни за енергетску транзицију и смањење зависности од копнених извора.
Противници, међутим, упозоравају да би дубокоморско рударење могло да нанесе огромну штету екосистемима о којима се још увек недовољно зна.
Спор око дозволе канадске компаније тако је постао много више од питања једног рударског пројекта. Он отвара нову геополитичку битку за контролу критичних минерала, будућност океанског права и питање ко има право да експлоатише ресурсе који се налазе изван граница било које државе.

