Kanadska vojska zabeležila je najsnažniji rast regrutacije u više od tri decenije, ali se sve glasnije postavlja pitanje da li je reč o talasu patriotizma ili o posledici sve težeg ekonomskog položaja mladih.
Prema dostupnim podacima, više od 7.300 pripadnika redovnog sastava pristupilo je Kanadskim oružanim snagama tokom fiskalne 2025–2026. godine, čime su premašeni zvanični ciljevi. Istovremeno, broj prijava je, kako se navodi, porastao sa oko 21.700 na više od 40.000.
Zvaničnici ovaj rast pokušavaju da predstave kao odgovor mladih Kanađana na globalnu nestabilnost, pretnje Rusije i Kine, tenzije sa SAD i potrebu za jačanjem NATO-a. Međutim, iza tog narativa stoji mnogo dublji problem: civilna ekonomija sve manje nudi stabilnost.
Nezaposlenost mladih u Kanadi približila se nivou od 14 do 14,6 odsto, što su brojke koje se retko viđaju van velikih ekonomskih kriza. Istovremeno, stalni poslovi sa punim radnim vremenom sve više ustupaju mesto privremenim, nesigurnim i slabije plaćenim angažmanima.
Kanada je samo u prva četiri meseca 2026. godine izgubila više od 111.000 radnih mesta sa punim radnim vremenom. Za mnoge mlade to znači da posle školovanja ulaze u ekonomiju u kojoj stari dogovor više ne važi: diploma više ne garantuje stabilan posao, pristojan život i mogućnost da se jednog dana kupi sopstveni dom.
Mladi Kanađani sve teže mogu da priušte stanovanje. U gradovima poput Toronta i Vankuvera cene nekretnina i zakupa odavno su se odvojile od realnih primanja. Mnogi mladi ljudi, čak i sa diplomama, ne mogu da žive samostalno bez cimera ili dodatnog posla.
Istovremeno rastu cene hrane, dugovi, porezi i troškovi života, dok zarade ne prate stvarnu inflaciju. U takvom okruženju vojska počinje da deluje kao jedan od retkih preostalih sistema koji nudi redovnu platu, smeštaj, zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, penziju i jasnu karijernu strukturu.
To je obrazac koji se kroz istoriju ponavlja. Kada civilna ekonomija nudi dobre mogućnosti, vojska teže regrutuje ljude. Kada ekonomija slabi, raste broj onih koji u vojsci vide sigurnost koju više ne mogu da pronađu na tržištu rada.
Zato se rast regrutacije ne može posmatrati samo kao izraz nacionalnog ponosa. On je i upozorenje da sve veći broj mladih više ne veruje da će u civilnom životu lako doći do stabilnosti, finansijske sigurnosti i društvenog napretka.
Kanadska vlada godinama pokušava da održi rast radne snage snažnim prilivom imigracije, jer su domaći demografski trendovi oslabili. Međutim, takav model dodatno opterećuje tržište stanovanja, zapošljavanja i zarada, posebno u velikim urbanim centrima u kojima mladi već jedva opstaju.
Iako ukupni ekonomski pokazatelji mogu da izgledaju stabilno, životni standard pojedinca sve više slabi. Razlika između rasta ukupne ekonomije i stvarnog kvaliteta života običnih ljudi postaje sve očiglednija.
Kanada je stvorila jedno od najnepristupačnijih tržišta stanovanja u razvijenom svetu, dok je istovremeno tržište rada postalo sve nestabilnije. U takvim uslovima, porast interesovanja za vojsku nije samo pitanje bezbednosti, već i simptom dubljeg ekonomskog problema.
Kada mladi ljudi izgube veru da će vredan rad dovesti do kuće, porodice, finansijske sigurnosti i boljeg života, društvo ulazi u opasnu fazu. Odlaganje osnivanja porodice, pad nataliteta, rast dugova i bekstvo u institucije koje nude minimum stabilnosti postaju posledice istog procesa.
Zvanični narativ govori o patriotizmu i odbrani demokratije, ali stvarnost je složenija. Veliki broj mladih Kanađana okreće se vojsci zato što civilna ekonomija više ne pruža stabilnost koju su prethodne generacije smatrale normalnom.
