Растуће тензије између Кине, Тајвана и Сједињених Држава све више указују да би управо Тајван могао да постане једна од најопаснијих тачака глобалне кризе.
Према оцени Мартина Армстронга, економски и политички притисци у свету не делују случајно, већ стварају услове у којима државе понављају сличне историјске реакције када се нађу пред сличним изазовима. Он тврди да је ратни циклус ушао у опасну фазу и да догађаји око Кине, Тајвана и САД још нису завршени.
Посебно се указује на то да је кинески председник Си Ђинпинг јасно ставио до знања да је Тајван кључно питање које може довести до директног рата између Кине и Америке.
Армстронг сматра да је тај процес додатно убрзан потезима претходне америчке администрације и посетом Ненси Пелоси Тајвану 2022. године. Према његовом мишљењу, док је важила политика једне Кине, није постојала непосредна потреба за инвазијом, али су Вашингтон и Пелоси тим потезима понизили Пекинг и довели Сија у позицију у којој мора да реагује због губитка лица.
Он посебно наглашава да се у озбиљним преговорима мора гледати и из угла противника, а не само из сопствене перспективе. Као поређење наводи чињеницу да је Тајван од кинеске обале удаљен око 130 километара, док је Куба од Сједињених Држава удаљена око 145 километара. Као што Америка није могла да дозволи совјетске ракете на Куби, тако ни Кина не жели америчко војно позиционирање у непосредној близини своје обале.
У тексту се истиче да Пекинг са великом забринутошћу гледа на америчку продају оружја Тајвану и на јачање тајванских војних капацитета. Тајван се све више ослања на мобилне системе, противваздушну одбрану, дронове, обалску одбрану и асиметричну стратегију која треба да отежа евентуални кинески напад.
Армстронг оцењује да се стратегија Тајвана постепено мења. Уместо класичне централизоване команде, све више се усваја модел децентрализованог ратовања, у којем би појединачне јединице могле да наставе борбене операције чак и ако комуникација са централном командом буде прекинута.
Према његовом мишљењу, Тајван је у том смислу проучавао искуства Ирана и прихватио слојевитији, отпорнији модел одбране. Такав систем треба да омогући наставак борбе у случају изненадног напада и прекида командних веза.
Тајван је такође ојачао одбрану на источној обали као одговор на све чешће кинеске амфибијске вежбе. Успостављена је и нова обалска команда, са циљем да распореди мобилне противбродске системе и радарске јединице.
Поред војних промена, Тајван је 2025. године усвојио и оштрије законе о националној безбедности, којима се предвиђају строге казне за организовање или финансирање активности у корист непријатељских сила. То се представља као мера заштите од спољног мешања и инфилтрације.
Армстронг наглашава да не верује да је Тајван развио или распоредио офанзивне системе са намером да нападне копнену Кину. По његовом тумачењу, Тајван не гради капацитет за напад на Кину, већ покушава да створи одбрану која би евентуалну инвазију учинила много скупљом и ризичнијом.
Ипак, из перспективе Пекинга, Тајван под председником Лај Чинг Теом делује све конфронтационије и све мање спремно на политичко приближавање Кини. Због тога се у Пекингу страхује да се равнотежа постепено помера ка отвореној кризи.
У тексту се упозорава да би период 2026. и 2027. године могао бити посебно опасан за односе Кине, Тајвана и Сједињених Држава. Армстронг сматра да економско слабљење до 2028. године може створити додатни подстицај политичарима да сукоб користе као средство одвраћања пажње од унутрашњих проблема.
Све то указује да Тајван више није само регионално питање, већ потенцијална тачка директног судара две највеће силе света. Уколико се настави војно јачање, политичко надмудривање и међусобно неповерење, ризик од сукоба могао би да постане много већи него што јавност данас схвата.
