Rastuće tenzije između Kine, Tajvana i Sjedinjenih Država sve više ukazuju da bi upravo Tajvan mogao da postane jedna od najopasnijih tačaka globalne krize.
Prema oceni Martina Armstronga, ekonomski i politički pritisci u svetu ne deluju slučajno, već stvaraju uslove u kojima države ponavljaju slične istorijske reakcije kada se nađu pred sličnim izazovima. On tvrdi da je ratni ciklus ušao u opasnu fazu i da događaji oko Kine, Tajvana i SAD još nisu završeni.
Posebno se ukazuje na to da je kineski predsednik Si Đinping jasno stavio do znanja da je Tajvan ključno pitanje koje može dovesti do direktnog rata između Kine i Amerike.
Armstrong smatra da je taj proces dodatno ubrzan potezima prethodne američke administracije i posetom Nensi Pelosi Tajvanu 2022. godine. Prema njegovom mišljenju, dok je važila politika jedne Kine, nije postojala neposredna potreba za invazijom, ali su Vašington i Pelosi tim potezima ponizili Peking i doveli Sija u poziciju u kojoj mora da reaguje zbog gubitka lica.
On posebno naglašava da se u ozbiljnim pregovorima mora gledati i iz ugla protivnika, a ne samo iz sopstvene perspektive. Kao poređenje navodi činjenicu da je Tajvan od kineske obale udaljen oko 130 kilometara, dok je Kuba od Sjedinjenih Država udaljena oko 145 kilometara. Kao što Amerika nije mogla da dozvoli sovjetske rakete na Kubi, tako ni Kina ne želi američko vojno pozicioniranje u neposrednoj blizini svoje obale.
U tekstu se ističe da Peking sa velikom zabrinutošću gleda na američku prodaju oružja Tajvanu i na jačanje tajvanskih vojnih kapaciteta. Tajvan se sve više oslanja na mobilne sisteme, protivvazdušnu odbranu, dronove, obalsku odbranu i asimetričnu strategiju koja treba da oteža eventualni kineski napad.
Armstrong ocenjuje da se strategija Tajvana postepeno menja. Umesto klasične centralizovane komande, sve više se usvaja model decentralizovanog ratovanja, u kojem bi pojedinačne jedinice mogle da nastave borbene operacije čak i ako komunikacija sa centralnom komandom bude prekinuta.
Prema njegovom mišljenju, Tajvan je u tom smislu proučavao iskustva Irana i prihvatio slojevitiji, otporniji model odbrane. Takav sistem treba da omogući nastavak borbe u slučaju iznenadnog napada i prekida komandnih veza.
Tajvan je takođe ojačao odbranu na istočnoj obali kao odgovor na sve češće kineske amfibijske vežbe. Uspostavljena je i nova obalska komanda, sa ciljem da rasporedi mobilne protivbrodske sisteme i radarske jedinice.
Pored vojnih promena, Tajvan je 2025. godine usvojio i oštrije zakone o nacionalnoj bezbednosti, kojima se predviđaju stroge kazne za organizovanje ili finansiranje aktivnosti u korist neprijateljskih sila. To se predstavlja kao mera zaštite od spoljnog mešanja i infiltracije.
Armstrong naglašava da ne veruje da je Tajvan razvio ili rasporedio ofanzivne sisteme sa namerom da napadne kopnenu Kinu. Po njegovom tumačenju, Tajvan ne gradi kapacitet za napad na Kinu, već pokušava da stvori odbranu koja bi eventualnu invaziju učinila mnogo skupljom i rizičnijom.
Ipak, iz perspektive Pekinga, Tajvan pod predsednikom Laj Čing Teom deluje sve konfrontacionije i sve manje spremno na političko približavanje Kini. Zbog toga se u Pekingu strahuje da se ravnoteža postepeno pomera ka otvorenoj krizi.
U tekstu se upozorava da bi period 2026. i 2027. godine mogao biti posebno opasan za odnose Kine, Tajvana i Sjedinjenih Država. Armstrong smatra da ekonomsko slabljenje do 2028. godine može stvoriti dodatni podsticaj političarima da sukob koriste kao sredstvo odvraćanja pažnje od unutrašnjih problema.
Sve to ukazuje da Tajvan više nije samo regionalno pitanje, već potencijalna tačka direktnog sudara dve najveće sile sveta. Ukoliko se nastavi vojno jačanje, političko nadmudrivanje i međusobno nepoverenje, rizik od sukoba mogao bi da postane mnogo veći nego što javnost danas shvata.
