Veleprodajne cene u Sjedinjenim Američkim Državama tokom jula ostale su nepromenjene, iako se očekivao rast od 0,2 odsto. Indeks proizvođačkih cena (PPI) stagnirao je posle revidiranog pada od 0,1 odsto u junu, dok je godišnja stopa pala sa 5,5 na 4,7 odsto. Ipak, cene koje plaćaju proizvođači i dalje su 4,7 odsto više nego pre godinu dana.
Glavni razlog za povoljniji julski rezultat bio je pad cena robe, pre svega energenata. Cene robe za krajnju tražnju smanjene su za 0,7 odsto, energenti su pojeftinili 3,1 odsto, a hrana 0,9 odsto. To je usledilo nakon snažnog majskog skoka, kada su cene robe porasle 2,8 odsto, što je bio najveći mesečni rast od početka te serije podataka 2009. godine. Energenti su tada poskupeli čak 10,7 odsto, a benzin 23,4 odsto.
Zbog toga pad cena energenata tokom jednog meseca ne znači da je inflacioni problem nestao. Poskupljenje nafte i goriva vremenom se prenosi na praktično čitavu privredu – transport, električnu energiju, proizvodnju, plastiku, đubrivo, hemikalije, hlađenje i isporuku robe. Novi rast cena nafte krajem jula možda još nije u potpunosti obuhvaćen najnovijom statistikom.
Istovremeno, sektor usluga pokazuje drugačiju sliku. Cene usluga za krajnju tražnju porasle su za 0,2 odsto, dok su naknade za upravljanje investicionim portfeljima skočile čak 6,5 odsto. Kada se iz obračuna isključe hrana i energenti, proizvođačke cene porasle su 0,2 odsto u julu i 4,2 odsto na godišnjem nivou. Još šira bazna mera, koja isključuje hranu, energente i trgovinske usluge, porasla je 0,4 odsto mesečno i 4,7 odsto u odnosu na prošlu godinu.
Problem je u tome što različiti delovi privrede inflaciju osećaju na potpuno različite načine. Poljoprivrednici plaćaju gorivo, đubrivo, mehanizaciju, seme i transport, restorani hranu, struju, zakup i plate, dok proizvođači zavise od cena sirovina, energije, komponenti, transporta, carina i kredita. Kada troškovi rastu, kompanije ih ili apsorbuju kroz manju zaradu ili ih na kraju prebacuju na potrošače.
Potrošačke cene u SAD porasle su u julu samo 0,1 odsto, odnosno 3,4 odsto na godišnjem nivou, dok je bazna inflacija iznosila 2,5 odsto. To je ponovo otvorilo raspravu o daljoj politici Federalnih rezervi, ali podaci o proizvođačkim cenama pokazuju da inflatorni pritisci nisu nestali i da se samo različitom brzinom prenose kroz pojedine delove ekonomije.
Kompanije, osim podizanja cena, na rast troškova mogu reagovati smanjenjem profitnih marži, promenom dobavljača, smanjivanjem količine proizvoda, otpuštanjem radnika, automatizacijom ili odlaganjem investicija. Zato pad proizvođačke inflacije ne treba mešati sa deflacijom – cene nisu počele široko da padaju, već se njihov rast trenutno usporava.
Julski podaci zato donose izvesno olakšanje, ali još ne pokazuju da je inflatorni ciklus završen. Godišnja proizvođačka inflacija i dalje iznosi 4,7 odsto, usluge nastavljaju da poskupljuju, a novi rast cena energenata mogao bi ponovo da poveća troškove širom američke privrede.
