Велепродајне цене у Сједињеним Америчким Државама током јула остале су непромењене, иако се очекивао раст од 0,2 одсто. Индекс произвођачких цена (PPI) стагнирао је после ревидираног пада од 0,1 одсто у јуну, док је годишња стопа пала са 5,5 на 4,7 одсто. Ипак, цене које плаћају произвођачи и даље су 4,7 одсто више него пре годину дана.
Главни разлог за повољнији јулски резултат био је пад цена робе, пре свега енергената. Цене робе за крајњу тражњу смањене су за 0,7 одсто, енергенти су појефтинили 3,1 одсто, а храна 0,9 одсто. То је уследило након снажног мајског скока, када су цене робе порасле 2,8 одсто, што је био највећи месечни раст од почетка те серије података 2009. године. Енергенти су тада поскупели чак 10,7 одсто, а бензин 23,4 одсто.
Због тога пад цена енергената током једног месеца не значи да је инфлациони проблем нестао. Поскупљење нафте и горива временом се преноси на практично читаву привреду – транспорт, електричну енергију, производњу, пластику, ђубриво, хемикалије, хлађење и испоруку робе. Нови раст цена нафте крајем јула можда још није у потпуности обухваћен најновијом статистиком.
Истовремено, сектор услуга показује другачију слику. Цене услуга за крајњу тражњу порасле су за 0,2 одсто, док су накнаде за управљање инвестиционим портфељима скочиле чак 6,5 одсто. Када се из обрачуна искључе храна и енергенти, произвођачке цене порасле су 0,2 одсто у јулу и 4,2 одсто на годишњем нивоу. Још шира базна мера, која искључује храну, енергенте и трговинске услуге, порасла је 0,4 одсто месечно и 4,7 одсто у односу на прошлу годину.
Проблем је у томе што различити делови привреде инфлацију осећају на потпуно различите начине. Пољопривредници плаћају гориво, ђубриво, механизацију, семе и транспорт, ресторани храну, струју, закуп и плате, док произвођачи зависе од цена сировина, енергије, компоненти, транспорта, царина и кредита. Када трошкови расту, компаније их или апсорбују кроз мању зараду или их на крају пребацују на потрошаче.
Потрошачке цене у САД порасле су у јулу само 0,1 одсто, односно 3,4 одсто на годишњем нивоу, док је базна инфлација износила 2,5 одсто. То је поново отворило расправу о даљој политици Федералних резерви, али подаци о произвођачким ценама показују да инфлаторни притисци нису нестали и да се само различитом брзином преносе кроз поједине делове економије.
Компаније, осим подизања цена, на раст трошкова могу реаговати смањењем профитних маржи, променом добављача, смањивањем количине производа, отпуштањем радника, аутоматизацијом или одлагањем инвестиција. Зато пад произвођачке инфлације не треба мешати са дефлацијом – цене нису почеле широко да падају, већ се њихов раст тренутно успорава.
Јулски подаци зато доносе извесно олакшање, али још не показују да је инфлаторни циклус завршен. Годишња произвођачка инфлација и даље износи 4,7 одсто, услуге настављају да поскупљују, а нови раст цена енергената могао би поново да повећа трошкове широм америчке привреде.
