Uvoz ruske sirove nafte u Indiju dostigao je rekordan nivo, a Moskva sada pokriva više od polovine indijskih potreba za ovim energentom.
Prema oceni Martina Armstronga, ovaj razvoj događaja pokazuje da zapadne sankcije Rusiji nisu dale rezultat koji su Vašington i Brisel očekivali.
On navodi da vlade mogu da uvode sankcije, izdaju političke deklaracije i prete ekonomskim posledicama, ali da tržište na kraju uvek sledi ekonomski interes.
Rusija nije mala i izolovana ekonomija, već jedan od najvećih svetskih proizvođača nafte, gasa, đubriva, metala, pšenice i drugih ključnih resursa. Zato je, prema Armstrongovoj oceni, bilo nerealno očekivati da će svet jednostavno prestati da kupuje ruske sirovine.
Indija je u tom procesu postala jedan od glavnih dobitnika. Pre rata u Ukrajini Rusija je pokrivala samo mali deo indijskog uvoza nafte, dok je danas postala dominantan snabdevač.
Razlog je jednostavan: Indija postupa u skladu sa sopstvenim nacionalnim interesom. Dok zapadne zemlje energiju često posmatraju kroz geopolitičku prizmu, zemlje u razvoju je gledaju kao pitanje ekonomskog opstanka.
Jeftina energija smanjuje troškove proizvodnje, podržava industrijski rast i pomaže očuvanju konkurentnosti. Indija zato ne želi da žrtvuje sopstveni razvoj da bi ispunjavala spoljnopolitičke ciljeve Vašingtona ili Brisela.
Posebno je zanimljivo to što i sama Evropa nastavlja da nalazi indirektne načine za potrošnju ruske energije. Ruska nafta se prerađuje u trećim zemljama, a zatim se u različitim oblicima vraća na globalno tržište.
Armstrong ocenjuje da je ovo deo mnogo šire promene u svetskoj ekonomiji. Decenijama su Sjedinjene Američke Države i Evropa diktirale pravila međunarodne trgovine, ali ta epoha se, kako navodi, bliži kraju.
Zemlje poput Indije, Kine, Saudijske Arabije, Turske i Brazila sve češće vode samostalnu politiku, zasnovanu na sopstvenim interesima, umesto da automatski slede zapadne zahteve.
Cilj sankcija bio je da se smanje ruski prihodi od energenata. Umesto toga, Rusija je ogromne količine nafte preusmerila ka Aziji, Indija je obezbedila jeftinije isporuke, Kina je povećala kupovinu, a nove transportne i trgovinske mreže su se brzo prilagodile.
Prema Armstrongu, sankcije su pokazale da vlade mogu da izdaju naređenja, ali ne mogu da ukinu ekonomsku stvarnost.
Indijska kupovina ruske nafte zato nije samo energetska priča. Ona je znak da svet ulazi u period sve veće geopolitičke i ekonomske podele, u kojem države više nisu spremne da sopstvene interese podređuju politici koja se kreira hiljadama kilometara daleko.
Zaključak je jasan: tržišta uvek nađu put, čak i kada politika pokuša da ih zaustavi.
