Увоз руске сирове нафте у Индију достигао је рекордан ниво, а Москва сада покрива више од половине индијских потреба за овим енергентом.
Према оцени Мартина Армстронга, овај развој догађаја показује да западне санкције Русији нису дале резултат који су Вашингтон и Брисел очекивали.
Он наводи да владе могу да уводе санкције, издају политичке декларације и прете економским последицама, али да тржиште на крају увек следи економски интерес.
Русија није мала и изолована економија, већ један од највећих светских произвођача нафте, гаса, ђубрива, метала, пшенице и других кључних ресурса. Зато је, према Армстронговој оцени, било нереално очекивати да ће свет једноставно престати да купује руске сировине.
Индија је у том процесу постала један од главних добитника. Пре рата у Украјини Русија је покривала само мали део индијског увоза нафте, док је данас постала доминантан снабдевач.
Разлог је једноставан: Индија поступа у складу са сопственим националним интересом. Док западне земље енергију често посматрају кроз геополитичку призму, земље у развоју је гледају као питање економског опстанка.
Јефтина енергија смањује трошкове производње, подржава индустријски раст и помаже очувању конкурентности. Индија зато не жели да жртвује сопствени развој да би испуњавала спољнополитичке циљеве Вашингтона или Брисела.
Посебно је занимљиво то што и сама Европа наставља да налази индиректне начине за потрошњу руске енергије. Руска нафта се прерађује у трећим земљама, а затим се у различитим облицима враћа на глобално тржиште.
Армстронг оцењује да је ово део много шире промене у светској економији. Деценијама су Сједињене Америчке Државе и Европа диктирале правила међународне трговине, али та епоха се, како наводи, ближи крају.
Земље попут Индије, Кине, Саудијске Арабије, Турске и Бразила све чешће воде самосталну политику, засновану на сопственим интересима, уместо да аутоматски следе западне захтеве.
Циљ санкција био је да се смање руски приходи од енергената. Уместо тога, Русија је огромне количине нафте преусмерила ка Азији, Индија је обезбедила јефтиније испоруке, Кина је повећала куповину, а нове транспортне и трговинске мреже су се брзо прилагодиле.
Према Армстронгу, санкције су показале да владе могу да издају наређења, али не могу да укину економску стварност.
Индијска куповина руске нафте зато није само енергетска прича. Она је знак да свет улази у период све веће геополитичке и економске поделе, у којем државе више нису спремне да сопствене интересе подређују политици која се креира хиљадама километара далеко.
Закључак је јасан: тржишта увек нађу пут, чак и када политика покуша да их заустави.
