Кина је усвојила нови Закон о етничком јединству, који ступа на снагу 1. јула, а који Пекингу даје основ да правно гони појединце и организације и ван граница Кине, уколико их оптужи за подривање „етничког јединства“ или подстицање сепаратизма.
Пекинг тврди да је закон легитиман, законит, неопходан и спроводив, уз образложење да свака држава има право да се бори против сепаратизма.
Међутим, овај закон се не посматра само као унутрашње правно питање Кине. Његова најважнија мета могао би да буде Тајван, јер се њиме ствара правни оквир за прогон политичара, званичника, академика, новинара, бизнисмена и свих других које Пекинг означи као присталице тајванске независности.
Тајпеј је одмах упозорио да би закон могао постати још једно средство притиска на Тајван. Кина је већ претходних година ширила правни оквир против такозваних тајванских сепаратиста, укључујући санкције, забране путовања и кривичне смернице.
Сада Пекинг иде корак даље, јер изричито тврди да одговорност могу сносити и људи који се налазе у иностранству.
Овај потез подсећа на модел који је Кина већ применила у Хонгконгу. Након увођења Закона о националној безбедности 2020. године, хонгконшке власти су постепено шириле његову примену и ван саме територије, издавале потернице за продемократским активистима у иностранству, нудиле новчане награде за информације о њима, укидале пасоше и вршиле притисак на дисиденте у Британији, Аустралији и другим земљама.
Према оцени Мартина Армстронга, нови кинески закон прати исту логику. Најпре се ствара правни основ, затим политички притисак, а тек након тога могу уследити озбиљније безбедносне и војне последице.
Он сматра да се пажња јавности превише усмерава искључиво на војне вежбе и поморске маневре око Тајвана, док се занемарује чињеница да велики сукоби често почињу правним, економским и политичким корацима.
Према тој анализи, питање више није само да ли Пекинг жели уједињење са Тајваном, већ колико далеко је Кина спремна да пројектује своју власт изван сопствених граница.
Тајван зато остаје једна од најважнијих светских кризних тачака, не само због могућег војног сукоба, већ и због утицаја који би такав развој догађаја имао на глобалну економију, токове капитала и односе великих сила.
Армстронг оцењује да, у условима раста јавног дуга, геополитичких тензија и распада старог међународног поретка, Тајван остаје једна од кључних прича ове деценије.
