Најновији подаци о инфлацији у Сједињеним Америчким Државама показују да раст цена није заустављен, већ да се поново убрзава.
Индекс цена личне потрошње, један од главних показатеља који прате Федералне резерве, порастао је у мају за 4,1 одсто на годишњем нивоу, што је највиши годишњи раст у последње три године. Само током маја забележен је раст од 0,4 одсто.
Чак и када се из обрачуна избаце храна и енергија, такозвана базна инфлација поново је порасла. Базни индекс цена личне потрошње повећан је за 0,3 одсто у мају и сада износи 3,4 одсто годишње, што је и даље далеко изнад циља Федералних резерви од два одсто.
Ово је трећи месец заредом у којем инфлација убрзава уместо да се смирује. Истовремено, потрошња грађана порасла је за 0,7 одсто, али се све више финансира трошењем уштеђевине, а не стварним растом куповне моћи.
Према оцени Мартина Армстронга, због тога је погрешно веровати да би проста смена председника Федералних резерви решила проблем. Политичари желе ниже камате јер су државе презадужене, али централне банке не могу лако да игноришу инфлацију која се враћа изнад четири одсто.
Он упозорава да тржишта и даље очекују да ће ново руководство Федералних резерви имати „чаробни штапић“, али да је то више политичка жеља него економска реалност.
Ако инфлација настави да расте, притисак на подизање каматних стопа постаће све јачи, без обзира на то ко се налази на челу централне банке.
Армстронг одбацује и тумачење да је раст инфлације последица искључиво виших цена нафте због недавног сукоба на Блиском истоку. Енергија јесте имала утицај, али раст базне инфлације показује да су ценовни притисци захватили много шири део економије.
На раст цена утичу становање, услуге, транспорт, осигурање, трошкови рада, царине и поремећаји у ланцима снабдевања.
Према његовој оцени, инфлација се не може свести на једну робу, попут нафте или хране. Када се једном угради у читав систем, постаје много тежа за сузбијање него што политичари желе да признају.
Армстронг тврди и да раст каматних стопа не мора аутоматски да значи пад тржишта. Историјски гледано, камате често расту у периодима снажне концентрације капитала и ширења тржишта, док падају у време рецесија и бега капитала у сигурност.
Он сматра да геополитичка нестабилност, дужнички проблеми у Европи и међународни бег капитала настављају да усмеравају новац ка Сједињеним Америчким Државама. Тај ток капитала може истовремено да подржи амерички долар и финансијска тржишта, чак и када камате остану високе.
Кључни проблем, како наводи, није један извештај о инфлацији, већ чињеница да су владе широм света нагомилале дугове које је све теже сервисирати.
Централне банке су зато заробљене између два зла: ниже камате подстичу инфлацију и слабљење валута, док више камате повећавају трошкове задуживања и откривају несолвентност презадужених држава.
Армстронг закључује да инфлација није само питање бензина, намирница или месечних рачуна, већ симптом држава које су се задужиле далеко преко одрживих граница.
Према његовој прогнози, свет улази у период све веће нестабилности, у којем се истовремено сударају ратови, миграција капитала, криза јавног дуга и пад поверења у институције. Инфлација, како оцењује, није нестала — само је привремено застала пре новог таласа.
