Tekst koji je objavio Hose Migel Alonso-Trabanko na sajtu Geopolitical Monitor analizira geoekonomsku dimenziju rata sa Iranom i njegov uticaj na globalni poredak. Kao što istorija pokazuje, nema rata bez ekonomske dimenzije. Od početka civilizacije, ratovi su vođeni uz pomoć ekonomskih resursa i radi ostvarivanja ekonomskih dobitaka. Međutim, sukob koji potresa Zapadnu Aziju, čak više nego rat u Ukrajini, ističe savremenu centralnu ulogu geoekonomije kao proširenja rata drugim sredstvima. Baš kao što bombarderi, lovci i navođena municija deluju na kinetičkom bojištu, tako su i naoružavanje nafte, valuta, visokotehnoloških lanaca snabdevanja i roba u prvom planu ovog sukoba.
Admiral Alfred Tejer Mahan objasnio je da je kontrola nad moreuzima, kao uskim tačkama, važna i za trgovinu i za projekciju pomorske moći. Selektivnim ometanjem u Ormuskom moreuzu uz pomoć dronova, pomorskih mina i raketa, Iran je izazvao geoekonomski zemljotres. Ova mera ima za cilj da ekonomski pritisne i zalivske petro-monarhije i uvoznike nafte u političko-strateškoj orbiti Vašingtona, primoravajući ih da traže pregovaračko rešenje pre nego što im energetska bezbednost bude dodatno ugrožena.
Volatilnost na međunarodnim tržištima nafte može pokrenuti recesije. U međunarodnim finansijama, odjek rata izazvao je gubitke vredne najmanje 2,5 biliona dolara. Panika na Volstritu, berzama i tržištima kapitala najavljuje stagflaciju i političke potrese. Za Iran, faktička blokada predstavlja i asimetrični izjednačivač i izvor prihoda, jer naknade za prolaz kroz moreuz pune ratni budžet Teherana.
Iranske mere usmerene su na globalne lance snabdevanja. Napadi na gasna polja poremetili su elektroenergetske sisteme koji napajaju proizvodnju aluminijuma, što će uticati na avio-industriju i automobilsku proizvodnju. Istovremeno, ograničenje izvoza đubriva ugrožava globalnu proizvodnju hrane i može dovesti do nestašica.
SAD su delimično zaštićene zahvaljujući domaćoj proizvodnji nafte i strateškim rezervama, ali njihova sposobnost da ponovo otvore Ormus dovodi se u pitanje. Kontrola moreuza dala bi Vašingtonu mogućnost da utiče na snabdevanje Kine energijom, ali uklanjanje blokade predstavlja težak zadatak.
Izrael u nestabilnosti vidi priliku da razvije energetske koridore ka svojim lukama, čime bi stekao uticaj na evropsku energetsku bezbednost. Istovremeno, sankcije protiv Irana nisu donele očekivane rezultate, jer je Teheran razvio alternativne ekonomske kanale i koristio kriptovalute za ublažavanje pritiska.
Sukob predstavlja i borbu dva ekonomska modela. Izrael ima ekonomiju zasnovanu na inovacijama i visokim tehnologijama, dok Iran primenjuje model ekonomske otpornosti pod snažnom državnom kontrolom i razvija sopstveni vojno-industrijski kompleks.
Rat ima posledice i po dominaciju dolara, jer Iran pokušava da podstakne dedolarizaciju trgovine naftom. Istovremeno, visokotehnološka infrastruktura, uključujući data centre, postaje novo bojište. Napadi na tehnološke sisteme mogu uticati na finansije, telekomunikacije i vojne operacije.
Poremećaji u snabdevanju helijumom iz Katara mogu usporiti razvoj industrije čipova i naprednih tehnologija. Sve ovo ukazuje da ekonomija postaje produžetak geopolitike.
Treći zalivski rat, iako asimetričan, može izmeniti balans moći u Zapadnoj Aziji. Ekonomsko oružje i uništavanje ekonomskih ciljeva pojačavaju razaranja. Umesto stabilnosti zasnovane na trgovini, ekonomija postaje sredstvo strateškog nadmetanja, a geoekonomska mapa regiona ponovo se iscrtava.
