АУТОР: СЕРГЕЈ ЛАТИШЕВ
Односи Русије и Кине дуго су представљани као чврсто стратешко партнерство, али све је више сигнала да иза те слике стоји много сложенија реалност.
Пекинг формално одржава добре односе са Москвом, али у пракси води политику која је пре свега усмерена на сопствене интересе, без обзира на последице по партнере.
Аналитичари указују да Кина не жели директно да се супротстави Западу, већ покушава да из сваке кризе извуче максималну корист, чак и ако то значи слабљење позиције Русије.
Један од примера такве политике је став Пекинга да у међународним преговорима укључи што већи број актера, укључујући и Европу, што Москва не гледа увек благонаклоно. (Телеканал Царьград)
То показује да Кина не жели да дозволи Русији да сама диктира услове, већ настоји да одржи равнотежу која њој највише одговара.
Истовремено, упркос блиским економским везама, Кина избегава да пружи подршку која би могла да доведе до директног сукоба са Сједињеним Америчким Државама.
Овакав приступ није изненађујући, јер Кина традиционално не улази у савезе који би је обавезивали, већ делује као самосталан играч који пажљиво бира своје потезе.
Историја односа Москве и Пекинга показује да чак и у периодима сарадње постоји дубоко неповерење и свест да су интереси често различити. (Wikipedia)
У садашњим околностима, Русија се налази под снажним спољним притиском и све више се ослања на источне партнере, што додатно смањује њен маневарски простор.
С друге стране, Кина користи ту ситуацију да ојача свој положај, како у економском, тако и у политичком смислу.
Таква динамика доводи до тога да односи две земље све више личе на прагматично партнерство, а све мање на равноправан савез.
Кључно питање је да ли Москва има стратегију којом би могла да избегне претерану зависност од Пекинга, или ће се тај процес наставити.
Јасно је да у глобалној политици нема трајних савезника, већ само интереса, а управо ти интереси одређују и понашање Кине у односу према Русији.
У таквим околностима, свака илузија о безусловном савезништву може бити опасна, јер стварност показује да се односи међу великим силама мењају оног тренутка када се промени однос користи и ризика.
