Текст који је објавио Хосе Мигел Алонсо-Трабанко на сајту Geopolitical Monitor анализира геоекономску димензију рата са Ираном и његов утицај на глобални поредак. Као што историја показује, нема рата без економске димензије. Од почетка цивилизације, ратови су вођени уз помоћ економских ресурса и ради остваривања економских добитака. Међутим, сукоб који потреса Западну Азију, чак више него рат у Украјини, истиче савремену централну улогу геоекономије као проширења рата другим средствима. Баш као што бомбардери, ловци и навођена муниција делују на кинетичком бојишту, тако су и наоружавање нафте, валута, високотехнолошких ланаца снабдевања и роба у првом плану овог сукоба.
Адмирал Алфред Тејер Махан објаснио је да је контрола над мореузима, као уским тачкама, важна и за трговину и за пројекцију поморске моћи. Селективним ометањем у Ормуском мореузу уз помоћ дронова, поморских мина и ракета, Иран је изазвао геоекономски земљотрес. Ова мера има за циљ да економски притисне и заливске петро-монархије и увознике нафте у политичко-стратешкој орбити Вашингтона, приморавајући их да траже преговарачко решење пре него што им енергетска безбедност буде додатно угрожена.
Волатилност на међународним тржиштима нафте може покренути рецесије. У међународним финансијама, одјек рата изазвао је губитке вредне најмање 2,5 билиона долара. Паника на Волстриту, берзама и тржиштима капитала најављује стагфлацију и политичке потресе. За Иран, фактичка блокада представља и асиметрични изједначивач и извор прихода, јер накнаде за пролаз кроз мореуз пуне ратни буџет Техерана.
Иранске мере усмерене су на глобалне ланце снабдевања. Напади на гасна поља пореметили су електроенергетске системе који напајају производњу алуминијума, што ће утицати на авио-индустрију и аутомобилску производњу. Истовремено, ограничење извоза ђубрива угрожава глобалну производњу хране и може довести до несташица.
САД су делимично заштићене захваљујући домаћој производњи нафте и стратешким резервама, али њихова способност да поново отворе Ормус доводи се у питање. Контрола мореуза дала би Вашингтону могућност да утиче на снабдевање Кине енергијом, али уклањање блокаде представља тежак задатак.
Израел у нестабилности види прилику да развије енергетске коридоре ка својим лукама, чиме би стекао утицај на европску енергетску безбедност. Истовремено, санкције против Ирана нису донеле очекиване резултате, јер је Техеран развио алтернативне економске канале и користио криптовалуте за ублажавање притиска.
Сукоб представља и борбу два економска модела. Израел има економију засновану на иновацијама и високим технологијама, док Иран примењује модел економске отпорности под снажном државном контролом и развија сопствени војно-индустријски комплекс.
Рат има последице и по доминацију долара, јер Иран покушава да подстакне дедоларизацију трговине нафтом. Истовремено, високотехнолошка инфраструктура, укључујући дата центре, постаје ново бојиште. Напади на технолошке системе могу утицати на финансије, телекомуникације и војне операције.
Поремећаји у снабдевању хелијумом из Катара могу успорити развој индустрије чипова и напредних технологија. Све ово указује да економија постаје продужетак геополитике.
Трећи заливски рат, иако асиметричан, може изменити баланс моћи у Западној Азији. Економско оружје и уништавање економских циљева појачавају разарања. Уместо стабилности засноване на трговини, економија постаје средство стратешког надметања, а геоекономска мапа региона поново се исцртава.
