Brazil se ubrzano pretvara u jedno od najvažnijih poprišta globalne borbe za retke zemne elemente, sirovine neophodne za savremenu elektroniku, automobilsku industriju, robotizaciju, vazduhoplovstvo, energetiku i proizvodnju modernog naoružanja.
Zemlja raspolaže drugim najvećim poznatim rezervama retkih zemnih elemenata na svetu, odmah iza Kine. Brazilska geološka služba procenjuje rezerve na oko 21 milion tona, što predstavlja približno 23 odsto svetskih rezervi.
Takvo bogatstvo sada privlači sve veću pažnju Sjedinjenih Američkih Država, Australije, Kine i drugih država koje pokušavaju da obezbede dugoročan pristup mineralima od presudnog značaja za industriju i nacionalnu bezbednost.
Više od 86 odsto zahteva za istraživanje retkih zemnih elemenata u Brazilu podneto je tokom poslednje tri godine, dok je oko 42 odsto ukupnih zahteva povezano sa kompanijama u stranom vlasništvu. Među najaktivnijima su australijske i američke kompanije.
Ekonomista Martin Armstrong ocenjuje da je Zapad tek sada u potpunosti shvatio koliku stratešku moć donosi kontrola nad retkim zemnim elementima i njihovom preradom.
Kina je, za razliku od zapadnih država, decenijama sistematski razvijala čitav proizvodni lanac. Danas kontroliše oko 60 odsto svetske proizvodnje retkih zemnih elemenata, između 85 i 90 odsto njihove prerade i oko 90 odsto proizvodnje trajnih magneta od retkih zemnih elemenata.
Armstrong smatra da je Zapad sam doprineo takvoj situaciji prebacivanjem rudarstva, industrije i proizvodnje u Aziju, uz uverenje da će globalizacija i slobodni tokovi robe trajati neograničeno.
Problem je postao posebno vidljiv nakon što je Peking počeo da ograničava izvoz pojedinih kritičnih minerala i tehnologija. Vašington je tada ubrzao potragu za novim izvorima snabdevanja koji bi mogli da smanje zavisnost američke vojne i visokotehnološke industrije od Kine.
Retki zemni elementi koriste se u proizvodnji borbenih aviona, raketa, radara, bespilotnih letelica, elektronskih sistema, električnih vozila, vetrogeneratora, robota, računara i velikog broja drugih savremenih proizvoda.
Upravo zbog toga kontrola nad njihovom proizvodnjom više nije samo ekonomsko pitanje, već deo globalnog strateškog nadmetanja.
Posebnu pažnju privlači rudnik „Pela Ema“ u brazilskoj državi Gojas, kojim upravlja kompanija Serra Verde. To je jedini aktivni brazilski proizvođač retkih zemnih elemenata u industrijskim razmerama i jedan od retkih rudnika izvan Azije sposobnih da proizvode neke od najvažnijih teških retkih zemnih elemenata.
Američka kompanija USA Rare Earth sklopila je sporazum o preuzimanju kompanije Serra Verde u poslu procenjenom na oko 2,8 milijardi dolara. Američka vlada istovremeno ulaže značajna sredstva kako bi obezbedila buduće snabdevanje iz ovog rudnika.
Takvi potezi pokazuju da Vašington Brazil sve više posmatra kao jednu od ključnih zemalja za izgradnju lanca snabdevanja retkim zemnim elementima izvan kineske kontrole.
Brazilske vlasti, međutim, ne žele da zemlja postane samo izvor jeftinih sirovina koje će strane kompanije iskopavati i slati na preradu u inostranstvo.
Predsednik Luiz Inasio Lula da Silva podržava politiku prema kojoj bi veći deo prerade minerala, tehnologije i industrijske proizvodnje trebalo da ostane u Brazilu.
Cilj je da zemlja ne zarađuje samo od vađenja rude, već da razvije domaću industriju koja će proizvoditi materijale i gotove proizvode mnogo veće vrednosti.
Armstrong smatra da upravo u tome leži najveća mogućnost za Brazil. Zemlje koje samo izvoze sirovine često ostaju zavisne od država koje kontrolišu preradu, tehnologiju, proizvodnju i finansije.
Kina je, prema njegovoj oceni, upravo na taj način izgradila sadašnju dominaciju. Peking se nije zadovoljio posedovanjem rudnika, već je razvio postrojenja za preradu i čitav industrijski lanac, zbog čega danas veliki deo sveta zavisi od kineskih kapaciteta.
Brazil sada ima priliku da pokuša da primeni sličan model i iskoristi svoje mineralno bogatstvo za široku industrijalizaciju zemlje.
Ipak, naglo povećanje interesovanja za rudarstvo otvara i ozbiljna pitanja zaštite životne sredine.
Oko četvrtine zahteva za istraživanje nalazi se unutar ili na manje od deset kilometara od zaštićenih područja i teritorija starosedelačkih naroda. Proizvodnja retkih zemnih elemenata može da dovede do stvaranja otrovnog otpada, zagađenja vode i drugih posledica po životnu sredinu.
Posebno je osetljivo pitanje mogućeg širenja rudarstva na područja Amazonije.
Armstrong ističe i protivrečnost zapadne energetske politike. Električna vozila, vetrogeneratori, baterije, računari i druge tehnologije koje se promovišu kao deo prelaska na nove izvore energije zahtevaju ogromne količine metala i minerala.
Prema njegovoj oceni, zapadne zemlje su godinama ograničavale rudarstvo i industriju na sopstvenoj teritoriji, ali time nisu uklonile posledice proizvodnje po životnu sredinu, već su ih jednostavno prebacile u druge delove sveta.
Brazil se sada nalazi između dve najveće ekonomske sile – Kine i Sjedinjenih Američkih Država.
Armstrong smatra da Brazilija nema razloga da se u toj borbi trajno opredeli za jednu stranu. Prema njegovoj oceni, Brazil bi trebalo da sarađuje sa Kinom kada mu to donosi korist, a sa Sjedinjenim Američkim Državama kada je ta saradnja povoljnija za njegove nacionalne interese.
Upravo takav pristup sve češće primenjuju velike zemlje u razvoju koje više ne žele da svoju spoljnu i ekonomsku politiku u potpunosti vezuju za jedan geopolitički blok.
Jačanje BRIKS-a Armstrong posmatra kao deo istog procesa. Veliki broj zemalja u razvoju raspolaže energentima, hranom, mineralima, poljoprivrednim zemljištem i rastućim stanovništvom, što im daje sve veću pregovaračku snagu.
Brazil se u tom pogledu nalazi u posebno povoljnoj poziciji. Ima ogromnu proizvodnju hrane, značajne izvore energije, veliko unutrašnje tržište i jedne od najvećih rezervi strateških minerala na planeti.
Svet se, prema Armstrongovoj oceni, udaljava od perioda neograničene globalizacije i ponovo ulazi u doba ekonomskog nacionalizma, u kojem države pokušavaju da obezbede sopstvene izvore hrane, energije, metala i kritičnih sirovina.
U takvom svetu zemlje bogate prirodnim resursima dobijaju mnogo veću političku težinu.
Glavno pitanje za Brazil zato nije samo koliko retkih zemnih elemenata može da iskopa i izveze, već da li će sadašnju globalnu potražnju iskoristiti za izgradnju sopstvene industrije, tehnologije i prerađivačkih kapaciteta.
Ako u tome uspe, borba SAD i Kine za kritične minerale mogla bi Brazilu da donese daleko više od prihoda od rudarstva – mogla bi značajno da promeni položaj zemlje u svetskoj ekonomiji.
