Бразил се убрзано претвара у једно од најважнијих попришта глобалне борбе за ретке земне елементе, сировине неопходне за савремену електронику, аутомобилску индустрију, роботизацију, ваздухопловство, енергетику и производњу модерног наоружања.
Земља располаже другим највећим познатим резервама ретких земних елемената на свету, одмах иза Кине. Бразилска геолошка служба процењује резерве на око 21 милион тона, што представља приближно 23 одсто светских резерви.
Такво богатство сада привлачи све већу пажњу Сједињених Америчких Држава, Аустралије, Кине и других држава које покушавају да обезбеде дугорочан приступ минералима од пресудног значаја за индустрију и националну безбедност.
Више од 86 одсто захтева за истраживање ретких земних елемената у Бразилу поднето је током последње три године, док је око 42 одсто укупних захтева повезано са компанијама у страном власништву. Међу најактивнијима су аустралијске и америчке компаније.
Економиста Мартин Армстронг оцењује да је Запад тек сада у потпуности схватио колику стратешку моћ доноси контрола над ретким земним елементима и њиховом прерадом.
Кина је, за разлику од западних држава, деценијама систематски развијала читав производни ланац. Данас контролише око 60 одсто светске производње ретких земних елемената, између 85 и 90 одсто њихове прераде и око 90 одсто производње трајних магнета од ретких земних елемената.
Армстронг сматра да је Запад сам допринео таквој ситуацији пребацивањем рударства, индустрије и производње у Азију, уз уверење да ће глобализација и слободни токови робе трајати неограничено.
Проблем је постао посебно видљив након што је Пекинг почео да ограничава извоз појединих критичних минерала и технологија. Вашингтон је тада убрзао потрагу за новим изворима снабдевања који би могли да смање зависност америчке војне и високотехнолошке индустрије од Кине.
Ретки земни елементи користе се у производњи борбених авиона, ракета, радара, беспилотних летелица, електронских система, електричних возила, ветрогенератора, робота, рачунара и великог броја других савремених производа.
Управо због тога контрола над њиховом производњом више није само економско питање, већ део глобалног стратешког надметања.
Посебну пажњу привлачи рудник „Пела Ема“ у бразилској држави Гојас, којим управља компанија Serra Verde. То је једини активни бразилски произвођач ретких земних елемената у индустријским размерама и један од ретких рудника изван Азије способних да производе неке од најважнијих тешких ретких земних елемената.
Америчка компанија USA Rare Earth склопила је споразум о преузимању компаније Serra Verde у послу процењеном на око 2,8 милијарди долара. Америчка влада истовремено улаже значајна средства како би обезбедила будуће снабдевање из овог рудника.
Такви потези показују да Вашингтон Бразил све више посматра као једну од кључних земаља за изградњу ланца снабдевања ретким земним елементима изван кинеске контроле.
Бразилске власти, међутим, не желе да земља постане само извор јефтиних сировина које ће стране компаније ископавати и слати на прераду у иностранство.
Председник Луиз Инасио Лула да Силва подржава политику према којој би већи део прераде минерала, технологије и индустријске производње требало да остане у Бразилу.
Циљ је да земља не зарађује само од вађења руде, већ да развије домаћу индустрију која ће производити материјале и готове производе много веће вредности.
Армстронг сматра да управо у томе лежи највећа могућност за Бразил. Земље које само извозе сировине често остају зависне од држава које контролишу прераду, технологију, производњу и финансије.
Кина је, према његовој оцени, управо на тај начин изградила садашњу доминацију. Пекинг се није задовољио поседовањем рудника, већ је развио постројења за прераду и читав индустријски ланац, због чега данас велики део света зависи од кинеских капацитета.
Бразил сада има прилику да покуша да примени сличан модел и искористи своје минерално богатство за широку индустријализацију земље.
Ипак, нагло повећање интересовања за рударство отвара и озбиљна питања заштите животне средине.
Око четвртине захтева за истраживање налази се унутар или на мање од десет километара од заштићених подручја и територија староседелачких народа. Производња ретких земних елемената може да доведе до стварања отровног отпада, загађења воде и других последица по животну средину.
Посебно је осетљиво питање могућег ширења рударства на подручја Амазоније.
Армстронг истиче и противречност западне енергетске политике. Електрична возила, ветрогенератори, батерије, рачунари и друге технологије које се промовишу као део преласка на нове изворе енергије захтевају огромне количине метала и минерала.
Према његовој оцени, западне земље су годинама ограничавале рударство и индустрију на сопственој територији, али тиме нису уклониле последице производње по животну средину, већ су их једноставно пребациле у друге делове света.
Бразил се сада налази између две највеће економске силе – Кине и Сједињених Америчких Држава.
Армстронг сматра да Бразилија нема разлога да се у тој борби трајно определи за једну страну. Према његовој оцени, Бразил би требало да сарађује са Кином када му то доноси корист, а са Сједињеним Америчким Државама када је та сарадња повољнија за његове националне интересе.
Управо такав приступ све чешће примењују велике земље у развоју које више не желе да своју спољну и економску политику у потпуности везују за један геополитички блок.
Јачање БРИКС-а Армстронг посматра као део истог процеса. Велики број земаља у развоју располаже енергентима, храном, минералима, пољопривредним земљиштем и растућим становништвом, што им даје све већу преговарачку снагу.
Бразил се у том погледу налази у посебно повољној позицији. Има огромну производњу хране, значајне изворе енергије, велико унутрашње тржиште и једне од највећих резерви стратешких минерала на планети.
Свет се, према Армстронговој оцени, удаљава од периода неограничене глобализације и поново улази у доба економског национализма, у којем државе покушавају да обезбеде сопствене изворе хране, енергије, метала и критичних сировина.
У таквом свету земље богате природним ресурсима добијају много већу политичку тежину.
Главно питање за Бразил зато није само колико ретких земних елемената може да ископа и извезе, већ да ли ће садашњу глобалну потражњу искористити за изградњу сопствене индустрије, технологије и прерађивачких капацитета.
Ако у томе успе, борба САД и Кине за критичне минерале могла би Бразилу да донесе далеко више од прихода од рударства – могла би значајно да промени положај земље у светској економији.
