Амерички економиста и аналитичар Мартин Армстронг оценио је да је неоконзервативна спољна политика Сједињених Америчких Држава један од главних узрока економског слабљења Запада, раста јавног дуга и све дубље поделе светске економије.
Према Армстронгу, после завршетка Хладног рата Вашингтон је преузео све већи број глобалних обавеза, док су ратови у Ираку, Авганистану, Либији, Сирији, Јемену и другим деловима света створили огромне финансијске трошкове. Он у исти контекст ставља и америчку подршку Украјини у сукобу са Русијом, тврдећи да таква политика повећава јавни дуг без решавања основних геополитичких проблема.
Армстронг сматра да се последице такве политике директно преносе на америчку економију. Повећање државног дуга доводи до раста трошкова камата, који потом потискују издвајања за здравство и друге социјалне програме, док више каматне стопе поскупљују кредите и хипотеке за становништво.
Истовремено, санкције које Запад користи као средство спољне политике, према његовој оцени, нису изоловале Русију већ су убрзале стварање алтернативног економског система око БРИКС-а.
Армстронг указује да је трговина између Русије и Ирана порасла, да се њихови банкарски системи све више повезују и да се државе које желе да смање зависност од Запада окрећу новим облицима међусобне трговине и финансијске сарадње.
Посебно критикује употребу долара, санкција и америчког финансијског система као инструмената геополитичког притиска. Према његовом мишљењу, таква политика подстиче државе да премештају капитал и златне резерве и траже алтернативе традиционалним западним финансијским центрима.
Армстронг сматра да је свет данас све мање подељен на основу идеологија, а све више према питању политичке и економске моћи. Земље које не желе да прихвате америчку доминацију, према његовој оцени, постепено граде паралелне институције и механизме сарадње.
Он као једну од највећих стратешких грешака Вашингтона види приближавање Русије и Кине. Подсећа да је америчка политика у време председника Ричарда Никсона била усмерена управо на раздвајање Москве и Пекинга, док је данашња политика, како тврди, постигла супротан резултат и додатно зближила Русију, Кину, Иран и велики део Глобалног југа.
У анализи се посебно осврће и на Иран. Армстронг сматра да војни притисак на Техеран повећава мотив иранског руководства да дође до нуклеарног оружја као средства одвраћања, ослањајући се на закључак да државе које поседују нуклеарни арсенал имају знатно мању вероватноћу да буду директно нападнуте.
Он подсећа и на појачане грађевинске активности на иранском комплексу „Пикекс маунтин“ у близини Натанза, за који постоје сумње да би могао да буде коришћен за заштиту делова нуклеарног програма дубоко под земљом.
Сједињене Америчке Државе истовремено развијају нову генерацију конвенционалних бомби за уништавање дубоко укопаних објеката, док се одвојено разматра и могућност поновног извођења нуклеарних проба мале снаге. Армстронг наглашава да је реч о два различита програма, али страхује да би сукоб са Ираном могао да послужи као оправдање за нову трку у нуклеарном наоружању.
Он упозорава да би евентуална употреба нуклеарног оружја против Ирана створила опасан преседан и могла да снизи праг за употребу таквог оружја и у другим сукобима.
Армстронг закључује да највећа опасност за Запад није само могућност ширења ратова, већ економска цена њиховог непрекидног вођења. Према његовој оцени, комбинација војних расхода, санкција, раста дуга и геополитичког цепања светске економије постепено поткопава економску предност коју су Сједињене Државе и Запад деценијама имали.
