Грчка све агресивније привлачи богате инвеститоре и руководиоце финансијских компанија из Велике Британије, док повећање пореског оптерећења у Лондону подстиче део најимућнијих становника да своје пословање и пореско пребивалиште преселе у друге земље.
Амерички економиста Мартин Армстронг као један од најупечатљивијих примера наводи милијардера и управника хеџ фонда Криса Рокоса, који напушта Велику Британију и премешта своје пореско пребивалиште у Грчку.
Према Армстронговим наводима, Рокос је током прошле године британској држави платио око 330 милиона фунти пореза, чиме је био међу највећим појединачним пореским обвезницима у земљи. Истовремено је обећао донацију од 190 милиона фунти Универзитету Кембриџ.
Грчка имућним странцима који испуне прописане услове нуди посебан порески режим – фиксни годишњи порез од 100.000 евра на приходе остварене у иностранству, и то у периоду до 15 година. За коришћење ове погодности потребно је, између осталог, и значајније улагање у Грчкој.
Атина је додатно увела пореску стопу од само пет одсто на бонусе и приходе од учешћа у добити за одређене руководиоце приватних инвестиционих и хеџ фондова који се преселе у Грчку у оквиру компанија које тамо успостављају стварно пословање.
Велика Британија, с друге стране, креће се у супротном правцу. Највиша стопа пореза на доходак у Енглеској износи 45 одсто, док су променама пореских правила приходи и капитална добит из иностранства после истека почетног четворогодишњег периода изложени британском опорезивању.
Армстронг сматра да британске власти греше када полазе од претпоставке да богати порески обвезници немају могућност да напусте земљу.
Он упозорава да савремени капитал може веома брзо да промени државу. Власник инвестиционог фонда може да промени пореско пребивалиште, отвори канцеларију у другој земљи, пресели запослене и инвестиције, а временом са собом повуче и читав пословни екосистем.
Према процени коју Армстронг наводи, да би Велика Британија надокнадила порески приход од око 330 милиона фунти који је доносио само Рокос, били би потребни порези на доходак приближно 38.000 просечних радника.
Армстронг зато тврди да би циљ државе требало да буде ширење пореске базе и привлачење капитала, а не повећање намета до тачке у којој највећи порески обвезници одлучују да оду.
Грчка, која је пре нешто више од деценије била симбол европске дужничке кризе, сада покушава да се позиционира као једно од одредишта за међународни капитал, док се Лондон суочава са све већом конкуренцијом Атине, Милана, Дубаија и Швајцарске.
Армстронг закључује да држава не може повећањем пореза створити просперитет ако истовремено својом политиком подстиче капитал и највеће пореске обвезнике да је напусте.
