Nemački kancelar Fridrih Merc, svojim predlogom o proširenju EU daje novi podsticaj raspravi, ali planirani koraci za integraciju Ukrajine, Moldavije i Zapadnog Balkana pokreću suštinska pitanja u vezi sa sprovođenjem i jednakim tretmanom zemalja kandidata, ocenile su analitičarke Marina Vulović i Valeska Eš.
U analizi objavljenoj na sajtu Nemačkog instituta za međunarodnu politiku i bezbednost (SWP) navodi se da je Mercov predlog liderima EU pridruženo članstvo za Ukrajinu i postepena integracija zemalja Zapadnog Balkana, a potencijalno i Moldavije, a cilj je da se na uverljiv način ojača perspektiva punopravnog članstva i da se proces proširenja učini dinamičnijim.
Konkretno, predlog podrazumeva integraciju Ukrajine kao pridružene članice bez prava glasa u Savetu, Komisiji, Evropskom parlamentu i Evropskom sudu pravde, postepeno otvaranje pojedinačnih programa, kao i mogućnost primene člana 42(7) Ugovora o EU kao bezbednosne garancije.
Za države Zapadnog Balkana predlažu se povlašćen pristup jedinstvenom tržištu, status posmatrača u evropskim institucijama i zajednički sastanci sa Komisijom ili Evropskim parlamentom.
Takođe se naglašava perspektiva članstva Moldavije, iako se u Mercovom pismu ne precizira da li se predlozi za Zapadni Balkan odnose i na Moldaviju.
Kancelar time daje sopstveni doprinos raspravi o proširenju, ali i otvara brojna pitanja, ocenjuju autorke i navode da predlog ostaje neodređen u ključnim oblastima.
Na primer, praktična razlika, pa samim tim i svrha razlikovanja između pridruženog članstva za Ukrajinu i statusa posmatrača za države Zapadnog Balkana, nije jasno definisana. Takođe ostaje nejasno gde bi bile granice takvog statusa posmatrača – imajući u vidu da su praktično sve oblasti politika relevantne za buduće članice.
Predstavnici Zapadnog Balkana već povremeno učestvuju na sastancima Saveta. Pored toga, redovno se održavaju samiti EU – Zapadni Balkan, bilateralne međuvladine konferencije, samiti posvećeni Planu rasta i sastanci u okviru Berlinskog procesa. Ostaje nejasno kakvu bi dodatnu vrednost doneli novi formati. Nadalje, upitno je da li bi pridruženo članstvo u ovom obliku bilo moguće bez izmene ugovora EU.
Slična je situacija i kada je reč o povlašćenom pristupu jedinstvenom tržištu: i u toj oblasti zemlje Zapadnog Balkana već uživaju određene privilegije na osnovu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Proširenje po uzoru na sporazume o slobodnoj trgovini sa Ukrajinom i Moldavijom zahtevalo bi procese ratifikacije u svim državama članicama EU. Potpuno članstvo u jedinstvenom tržištu takođe bi se suočilo sa značajnim preprekama, uključujući primenu standarda EU u regionu, i trenutno ne deluje kao realna perspektiva.
Opredeljenje za postepenu integraciju u EU zasnovanu na reformama ima smisla, ali ostaje slabo bez konkretnih operativnih koraka. Postepena integracija ne sme biti samo još jedan status posmatrača, već mora imati operativnu osnovu i mora vidljivo prevazilaziti mere koje su do sada preduzete u okviru Plana rasta. Bilo bi neophodno ispitati na kojoj pravnoj osnovi bi programi, agencije ili procesi EU mogli postepeno da budu otvoreni za zemlje kandidate. Rana integracija, na primer u Akt o digitalnim uslugama, Mehanizam za proveru stranih direktnih investicija ili Kancelariju evropskog javnog tužioca, mogla bi doneti opipljive koristi za obe strane, ukazuje se u tekstu.
Po oceni autorki, aktuelni predlog doveo bi do toga da se u okviru istog procesa proširenja razviju različiti putevi integracije: Ukrajina bi kroz pridruženo članstvo bila dublje integrisana nego zemlje Zapadnog Balkana kroz status posmatrača dok predviđena uloga Moldavije ostaje nejasna.
Unutar EU stavovi o diferencijaciji se razlikuju. Neke države članice zalažu se za jednake ponude svim zemljama kandidatima. Iako ruska agresija zahteva izdašnu finansijsku podršku Ukrajini i evropske bezbednosne garancije, uslovi za punopravno članstvo u EU jednako važe za sve kandidate. Reforme pristupnog procesa zato bi trebalo dosledno primenjivati kako bi se izbegle nove političke tenzije i dodatne sumnje u kredibilitet procesa proširenja, posebno na Zapadnom Balkanu.
Ključno pitanje ostaje postoji li politička volja kod 27 država članica EU da istovremeno unapređuju proširenje, suštinski razvijaju pristupni proces i sprovode unutrašnje reforme. Simbolične ponude, u svakom slučaju, ne odgovaraju ni borbi Ukrajine protiv ruske invazije, niti frustraciji zbog neizvesnih pristupnih perspektiva na Zapadnom Balkanu, zaključile su gostujuće istraživačice u istraživačkoj grupi za Evropsku uniju i Evropu Marina Vulović i Valeska Eš.
