Turska je pokrenula do nedavno gotovo nezamisliv proces koji bi mogao da dovede do okončanja višedecenijskog oružanog sukoba sa Radničkom partijom Kurdistana (PKK), a analiza američkog časopisa „Foreign Policy“ ukazuje da su glavni razlozi za promenu politike Ankare povezani sa velikim geopolitičkim potresima na Bliskom istoku.
Turski parlament usvojio je 11. avgusta Zakon o nacionalnoj solidarnosti, jedan od ključnih koraka u okviru inicijative „Turska bez terorizma“. Za zakon je glasalo 468 poslanika, 88 je bilo protiv, dok je šest bilo uzdržano.
Novim propisom stvara se pravni okvir za obustavljanje istraga, krivičnih postupaka i izvršenja presuda nakon što vlasti utvrde da su PKK, njene povezane organizacije i oružane strukture okončale oružane aktivnosti i predale oružje.
Očekuje se da bi u narednim mesecima stotine pripadnika PKK mogle da se vrate u Tursku i uključe u proces reintegracije.
To predstavlja veliki zaokret u odnosu na prethodne decenije, tokom kojih su turska država i PKK vodili oružani sukob koji se prostirao na Tursku, Irak i Siriju.
Prema analizi „Foreign Policy“, novi pristup Ankare ne može se objasniti samo unutrašnjom politikom predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, već pre svega dramatičnim promenama u regionalnom odnosu snaga.
Kao prelomni događaji navode se napad Hamasa na Izrael 7. oktobra 2023. godine, slabljenje Hezbolaha, pad vlasti Bašara el Asada u Siriji u decembru 2024. godine i rat sa Iranom.
Turski politički vrh procenjuje da su ovi događaji temeljno promenili bezbednosnu arhitekturu Bliskog istoka i stvorili nove rizike za Tursku.
Lider Partije nacionalističkog pokreta (MHP) i Erdoganov koalicioni partner Devlet Bahčeli ranije je ocenio da se „vatra koja je počela u Gazi proširila na Liban, bacila senku na Siriju, stigla do Iraka i na kraju proizvela udarni talas koji je prodro u srce Irana“.
Erdogan je još u oktobru 2024. godine upozoravao da bi posle dešavanja u Gazi i Libanu „sledeća meta Izraela mogla da bude Turska“, pozivajući na jačanje „unutrašnjeg fronta“ zemlje.
Istog dana Bahčeli je u parlamentu pružio ruku predstavnicima prokurdske Partije jednakosti i demokratije naroda, iako je ranije više puta tražio zabranu političkih organizacija koje je smatrao povezanim sa PKK.
Taj potez odmah je pokrenuo spekulacije o početku novog mirovnog procesa.
Iako Erdogan može imati i unutrašnjepolitički interes da pridobije deo kurdskih birača, analitičari ukazuju da ustupci kurdskom političkom pokretu istovremeno nose rizik od gubitka podrške nacionalističkog dela stanovništva.
Upravo je strah od nacionalističke reakcije bio jedan od faktora koji su doprineli propasti prethodnog velikog mirovnog procesa pre više od jedne decenije.
Ovoga puta, međutim, upravo Bahčeli, jedan od najistaknutijih predstavnika turskog nacionalizma, ima važnu ulogu u promovisanju procesa i pozivanju na njegovo ubrzavanje.
Ključni koncept nove politike Ankare postalo je „jačanje unutrašnjeg fronta“ pred sve nestabilnijim okruženjem.
Turske vlasti strahuju da bi produbljivanje regionalnih sukoba moglo ponovo da otvori kurdsko pitanje u Siriji i Iraku i dodatno podstakne političke i teritorijalne ambicije kurdskih organizacija u regionu.
Zbog toga Ankara nastoji da reši višedecenijski sukob sa PKK unutar sopstvenih granica pre nego što nove promene na Bliskom istoku stvore još složeniju bezbednosnu situaciju.
Novi pristup tako predstavlja kombinaciju unutrašnje politike i šire strategije nacionalne bezbednosti, u kojoj tursko rukovodstvo okončanje sukoba sa PKK sve više posmatra kao način da ojača državu pred mogućim novim potresima u neposrednom okruženju.
