Турска је покренула до недавно готово незамислив процес који би могао да доведе до окончања вишедеценијског оружаног сукоба са Радничком партијом Курдистана (ПКК), а анализа америчког часописа „Foreign Policy“ указује да су главни разлози за промену политике Анкаре повезани са великим геополитичким потресима на Блиском истоку.
Турски парламент усвојио је 11. августа Закон о националној солидарности, један од кључних корака у оквиру иницијативе „Турска без тероризма“. За закон је гласало 468 посланика, 88 је било против, док је шест било уздржано.
Новим прописом ствара се правни оквир за обустављање истрага, кривичних поступака и извршења пресуда након што власти утврде да су ПКК, њене повезане организације и оружане структуре окончале оружане активности и предале оружје.
Очекује се да би у наредним месецима стотине припадника ПКК могле да се врате у Турску и укључе у процес реинтеграције.
То представља велики заокрет у односу на претходне деценије, током којих су турска држава и ПКК водили оружани сукоб који се простирао на Турску, Ирак и Сирију.
Према анализи „Foreign Policy“, нови приступ Анкаре не може се објаснити само унутрашњом политиком председника Реџепа Тајипа Ердогана, већ пре свега драматичним променама у регионалном односу снага.
Као преломни догађаји наводе се напад Хамаса на Израел 7. октобра 2023. године, слабљење Хезболаха, пад власти Башара ел Асада у Сирији у децембру 2024. године и рат са Ираном.
Турски политички врх процењује да су ови догађаји темељно променили безбедносну архитектуру Блиског истока и створили нове ризике за Турску.
Лидер Партије националистичког покрета (МХП) и Ердоганов коалициони партнер Девлет Бахчели раније је оценио да се „ватра која је почела у Гази проширила на Либан, бацила сенку на Сирију, стигла до Ирака и на крају произвела ударни талас који је продро у срце Ирана“.
Ердоган је још у октобру 2024. године упозоравао да би после дешавања у Гази и Либану „следећа мета Израела могла да буде Турска“, позивајући на јачање „унутрашњег фронта“ земље.
Истог дана Бахчели је у парламенту пружио руку представницима прокурдске Партије једнакости и демократије народа, иако је раније више пута тражио забрану политичких организација које је сматрао повезаним са ПКК.
Тај потез одмах је покренуо спекулације о почетку новог мировног процеса.
Иако Ердоган може имати и унутрашњеполитички интерес да придобије део курдских бирача, аналитичари указују да уступци курдском политичком покрету истовремено носе ризик од губитка подршке националистичког дела становништва.
Управо је страх од националистичке реакције био један од фактора који су допринели пропасти претходног великог мировног процеса пре више од једне деценије.
Овога пута, међутим, управо Бахчели, један од најистакнутијих представника турског национализма, има важну улогу у промовисању процеса и позивању на његово убрзавање.
Кључни концепт нове политике Анкаре постало је „јачање унутрашњег фронта“ пред све нестабилнијим окружењем.
Турске власти страхују да би продубљивање регионалних сукоба могло поново да отвори курдско питање у Сирији и Ираку и додатно подстакне политичке и територијалне амбиције курдских организација у региону.
Због тога Анкара настоји да реши вишедеценијски сукоб са ПКК унутар сопствених граница пре него што нове промене на Блиском истоку створе још сложенију безбедносну ситуацију.
Нови приступ тако представља комбинацију унутрашње политике и шире стратегије националне безбедности, у којој турско руководство окончање сукоба са ПКК све више посматра као начин да ојача државу пред могућим новим потресима у непосредном окружењу.
