Turska opozicija ponovo je otvorila pitanje povlašćenih poslova, nepotizma i bliskih veza između vlasti i krupnog kapitala u sistemu koji je, prema oceni kritičara, godinama građen oko predsednika Redžepa Tajipa Erdogana.
Poslanik Republikanske narodne partije Gokhan Gunajdin izazvao je veliku pažnju javnosti kada je u parlamentu predstavio imena i naknade članova uprave nacionalne avio-kompanije „Turkiš erlajns“. Prema njegovim tvrdnjama, najviši rukovodioci primali su više od 40.000 evra mesečno, dok turska minimalna plata iznosi 33.030 turskih lira bruto, odnosno oko 617 evra.
Gunajdin je naveo da „Turkiš erlajns“ mesečno troši više od 400.000 evra na 15 rukovodilaca, uključujući plate i dodatke. Posebno je ukazao na njihove veze sa vladajućom elitom, navodeći da su pojedini članovi uprave povezani sa ministrima, porodicom predsednika Erdogana ili krugovima bliskim vladajućoj Partiji pravde i razvoja.
Opozicioni poslanik ocenio je da se rukovodeće pozicije ne dodeljuju na osnovu stručnosti, već na osnovu bliskosti sa krugovima moći. Njegovo izlaganje u parlamentu ubrzo se proširilo društvenim mrežama i izazvalo bes javnosti u trenutku kada se Turska suočava sa teškom ekonomskom krizom, visokom inflacijom i padom životnog standarda.
Ovo pitanje nije novo. Bivši lider opozicije Kemal Kiličdaroglu još je ranije govorio o takozvanoj „bandi petorke“, misleći na pet velikih građevinskih konglomerata koji su, prema tvrdnjama opozicije, godinama dobijali najveće državne poslove pod vlašću Erdoganove stranke.
U pitanju su kompanije Cengiz Holding, Limak Holding, Kalyon Group, Kolin Holding i Makyol, za koje je opozicija tvrdila da su tokom dve decenije dobile ogroman deo javnih prihoda i infrastrukturnih ugovora.
Kritičari Erdoganovog sistema tvrde da je Turska tokom više od dve decenije vladavine AKP-a razvila model u kojem se državni tenderi, privatizacije, dozvole, poreske olakšice i medijsko vlasništvo koriste kao mehanizmi nagrađivanja lojalnih i kažnjavanja neposlušnih.
Prema oceni ekonomista i istraživača koje navodi „Mond“, reč je o sistemu u kojem država formalno zadržava kapitalističku ekonomiju, ali tržište sve više usmerava u korist kompanija bliskih vlasti.
Zakon o javnim nabavkama, donet 2002. godine kako bi Turska bila usklađena sa evropskim standardima transparentnosti, od tada je menjan više od 150 puta. To je, prema kritičarima, omogućilo širenje izuzetaka, direktnih pogodbi i netransparentnih procedura.
Pored tendera, privatizacija je postala još jedan važan instrument raspodele ekonomske moći. Istraživači navode da su dozvole u sektorima rudarstva, energetike i infrastrukture često završavale kod kompanija bliskih vlasti, i to pod uslovima koji su bili daleko povoljniji od realne tržišne vrednosti.
Sličan obrazac, prema kritičarima, vidljiv je i u medijima. Procenjuje se da više od 90 odsto turskih medija danas pripada grupama čiji su ekonomski interesi tesno povezani sa državom, javnim ugovorima i vlastima.
Medijske grupe koje su bile kritične prema vladi suočavale su se sa poreskim pritiscima, kaznama i finansijskim udarima, dok su provladini mediji dobijali reklame i ugovore od javnih banaka i državnih institucija.
Prema istraživanju opozicionog lista „Birgun“, tri javne banke — Vakiflar, Halk i Ziraat — usmerile su od januara do marta čak 29 miliona evra u reklamne ugovore sa provladinim novinama.
Kritičari zaključuju da je Erdoganov režim izgradio centralizovan sistem političke i ekonomske lojalnosti, u kojem uspeh velikih kompanija sve manje zavisi od tržišta, a sve više od odnosa sa vlašću.
Takav model, prema oceni analitičara, omogućava vlasti da održava političku kontrolu, finansira lojalne poslovne krugove, disciplinuje kritičare i oblikuje medijski prostor u svoju korist.
