Турска опозиција поново је отворила питање повлашћених послова, непотизма и блиских веза између власти и крупног капитала у систему који је, према оцени критичара, годинама грађен око председника Реџепа Тајипа Ердогана.
Посланик Републиканске народне партије Гокхан Гунајдин изазвао је велику пажњу јавности када је у парламенту представио имена и накнаде чланова управе националне авио-компаније „Туркиш ерлајнс“. Према његовим тврдњама, највиши руководиоци примали су више од 40.000 евра месечно, док турска минимална плата износи 33.030 турских лира бруто, односно око 617 евра.
Гунајдин је навео да „Туркиш ерлајнс“ месечно троши више од 400.000 евра на 15 руководилаца, укључујући плате и додатке. Посебно је указао на њихове везе са владајућом елитом, наводећи да су поједини чланови управе повезани са министрима, породицом председника Ердогана или круговима блиским владајућој Партији правде и развоја.
Опозициони посланик оценио је да се руководеће позиције не додељују на основу стручности, већ на основу блискости са круговима моћи. Његово излагање у парламенту убрзо се проширило друштвеним мрежама и изазвало бес јавности у тренутку када се Турска суочава са тешком економском кризом, високом инфлацијом и падом животног стандарда.
Ово питање није ново. Бивши лидер опозиције Кемал Киличдароглу још је раније говорио о такозваној „банди петорке“, мислећи на пет великих грађевинских конгломерата који су, према тврдњама опозиције, годинама добијали највеће државне послове под влашћу Ердоганове странке.
У питању су компаније Cengiz Holding, Limak Holding, Kalyon Group, Kolin Holding и Makyol, за које је опозиција тврдила да су током две деценије добиле огроман део јавних прихода и инфраструктурних уговора.
Критичари Ердогановог система тврде да је Турска током више од две деценије владавине АКП-а развила модел у којем се државни тендери, приватизације, дозволе, пореске олакшице и медијско власништво користе као механизми награђивања лојалних и кажњавања непослушних.
Према оцени економиста и истраживача које наводи „Монд“, реч је о систему у којем држава формално задржава капиталистичку економију, али тржиште све више усмерава у корист компанија блиских власти.
Закон о јавним набавкама, донет 2002. године како би Турска била усклађена са европским стандардима транспарентности, од тада је мењан више од 150 пута. То је, према критичарима, омогућило ширење изузетака, директних погодби и нетранспарентних процедура.
Поред тендера, приватизација је постала још један важан инструмент расподеле економске моћи. Истраживачи наводе да су дозволе у секторима рударства, енергетике и инфраструктуре често завршавале код компанија блиских власти, и то под условима који су били далеко повољнији од реалне тржишне вредности.
Сличан образац, према критичарима, видљив је и у медијима. Процењује се да више од 90 одсто турских медија данас припада групама чији су економски интереси тесно повезани са државом, јавним уговорима и властима.
Медијске групе које су биле критичне према влади суочавале су се са пореским притисцима, казнама и финансијским ударима, док су провладини медији добијали рекламе и уговоре од јавних банака и државних институција.
Према истраживању опозиционог листа „Биргун“, три јавне банке — Vakiflar, Halk и Ziraat — усмериле су од јануара до марта чак 29 милиона евра у рекламне уговоре са провладиним новинама.
Критичари закључују да је Ердоганов режим изградио централизован систем политичке и економске лојалности, у којем успех великих компанија све мање зависи од тржишта, а све више од односа са влашћу.
Такав модел, према оцени аналитичара, омогућава власти да одржава политичку контролу, финансира лојалне пословне кругове, дисциплинује критичаре и обликује медијски простор у своју корист.
