Око 850 миграната, углавном из Авганистана, Еритреје и Јужног Судана, живи у импровизованом кампу код метро-станице Стаљинград у Паризу, показује репортажа „Монда“.
Десетине шатора постављене су дуж Булевара де ла Шапел, док људи дане проводе у чекању — на административне термине, смештај, посао, лекарску помоћ или било какав знак да ће њихов живот постати стабилнији.
Камп је постао и прва станица за новопридошле мигранте, али и последње уточиште за оне који су већ прошли кроз систем, добили папире или чак статус избеглице, али су ипак завршили на улици.
Француска Канцеларија за имиграцију и интеграцију процењује да чак трећина људи који живе на улицама Париза има статус избеглице. То показује да добијање правног статуса не значи и нормалан живот, јер многи после административног поступка остају без стана, посла и стварне подршке.
Хуманитарне организације, међу којима је и „Лекари света“, на терену пружају медицинску помоћ људима исцрпљеним дугим путовањима, лошим условима, спавањем на улици и неизвесношћу.
Према сведочењима миграната, најтеже није само сиромаштво, већ осећај да су заглављени у кругу без излаза. Један од њих је своје стање описао речима: „Изгнанство је лутање. Увек си изгубљен.“
Француски званичници и стручњаци признају да постоји нова категорија људи који су формално добили заштиту, али су практично остали ван система. Без стабилног смештаја, прихода и интеграције, они се крећу од града до града и од земље до земље, тражећи место где могу да започну живот.
Стаљинград је тако постао симбол ширег проблема француске и европске миграционе политике: држава успева да обради досијее, али не успева да људе стварно укључи у друштво.
Док власти повремено уклањају кампове, нови шатори се поново појављују. За многе мигранте то значи наставак истог круга — расељавање, повратак на улицу, чекање и неизвесност.
