Oko 850 migranata, uglavnom iz Avganistana, Eritreje i Južnog Sudana, živi u improvizovanom kampu kod metro-stanice Staljingrad u Parizu, pokazuje reportaža „Monda“.
Desetine šatora postavljene su duž Bulevara de la Šapel, dok ljudi dane provode u čekanju — na administrativne termine, smeštaj, posao, lekarsku pomoć ili bilo kakav znak da će njihov život postati stabilniji.
Kamp je postao i prva stanica za novopridošle migrante, ali i poslednje utočište za one koji su već prošli kroz sistem, dobili papire ili čak status izbeglice, ali su ipak završili na ulici.
Francuska Kancelarija za imigraciju i integraciju procenjuje da čak trećina ljudi koji žive na ulicama Pariza ima status izbeglice. To pokazuje da dobijanje pravnog statusa ne znači i normalan život, jer mnogi posle administrativnog postupka ostaju bez stana, posla i stvarne podrške.
Humanitarne organizacije, među kojima je i „Lekari sveta“, na terenu pružaju medicinsku pomoć ljudima iscrpljenim dugim putovanjima, lošim uslovima, spavanjem na ulici i neizvesnošću.
Prema svedočenjima migranata, najteže nije samo siromaštvo, već osećaj da su zaglavljeni u krugu bez izlaza. Jedan od njih je svoje stanje opisao rečima: „Izgnanstvo je lutanje. Uvek si izgubljen.“
Francuski zvaničnici i stručnjaci priznaju da postoji nova kategorija ljudi koji su formalno dobili zaštitu, ali su praktično ostali van sistema. Bez stabilnog smeštaja, prihoda i integracije, oni se kreću od grada do grada i od zemlje do zemlje, tražeći mesto gde mogu da započnu život.
Staljingrad je tako postao simbol šireg problema francuske i evropske migracione politike: država uspeva da obradi dosijee, ali ne uspeva da ljude stvarno uključi u društvo.
Dok vlasti povremeno uklanjaju kampove, novi šatori se ponovo pojavljuju. Za mnoge migrante to znači nastavak istog kruga — raseljavanje, povratak na ulicu, čekanje i neizvesnost.
